KONCERT: Bitipatibi (Pančevo, 2.3.2018)

"Super, samo da ne bude neki kijamet u petak ..." rekao sam uredniku kada me je obavestio da nam je obezbedio ulaz na koncert grupe Bitipatibi u pančevačkom Apolu. To je zaista nešto što ljudima iz gradova nikad neće biti dovoljno jasno, to koliko je nama iz provincije teže i komplikovanije da pratimo scenu, posećujemo koncerte, izložbe, bioskopske projekcije, pozorišne predstave. Ne postoji ta neka udobnost da pešice ili gradskim odeš par stanica do mesta dešavanja, nego apsolutna svaki odlazak na neku svirku podrazumeva da planiraš vreme, prevoz, novac koji ide za sve ostalo osim same ulaznice, ... Ako ne voziš onda se snađi za prevoz posle koncerta (u najgorem slučaju smrzavaj se do prvog jutarnjeg busa) a ako voziš, traži parking, i ne zaboravi da nema pića ako voziš! Elem, kako to već biva, u petak ujutru je padala ledena kiša koja se uveče pretvorila u običan pljusak koji se srećom nije ledio na tlu. Ipak nije bilo lako voziti ni po pljusku ... Naročito kada sam posle dvadesetak minuta shvatio da je iz nekog razloga prestalo da mi radi grejanje u kolima! Te večeri, iz Kovačice je na koncert išlo nas troje, dvojac iz webzina Helly Cherry i Vlada iz Lenhart Tapes. Dok smo se smrzavali u hladnoj kabini mog automobila, Vlada je pričao malo o beogradskom Festivalu Novo doba to jest o Fijuk sajmu malih i nezavisnih izdavača i izlagača koji će u aprilu biti posvećen upravo kovačičkoj underground sceni ...

U Apolo salu pančevačkog Doma omladine smo stigli među prvima, na kartama sreli Unu koja je i uživo veoma lepa, prijatna i naizgled neopterećena činjenicom da vodi jedan od vodećih bendova alternativnog rocka na ex-YU prostoru. Osim toga, bila je ljubazna i pre koncerta je celo vreme zujala među publikom koja je pristizala veoma, veoma polako. Mislim da je prošlo oko sat vremena od našeg dolaska i početka svirke. Na kraju se u Apolu sakupilo stotinjak ljudi, što je malo za veliki grad kao što je Pančevo, iako je bio u pitanju petak. Nije bilo predgrupe ali je Una rekla da će svirati dugo, iako imaju samo dva albuma iza sebe koncert je lepo potrajao, jače od sat i po sigurno!

Na bini su dakle pevačica i klavijaturistkinja Una Gašić, gitarista Todor Živković, basista Srđan Popov, bubnjar Ernest Džananović (poznatiji kao član grupe Presing) i saksofonista Dušan Petrović (poznatiji kao član grupe Plejboj). I ono zaista jeste malu čudno kada je u jednom rock bendu u centru pažnje klavijaturista. Naime neposredno pre svirke smo pričali o tome kako je nezgodno imati klavijaturistu kao frontmena jer je neko ko treba da ima sve oči na sebi zaklonjen klavijaturama, skalamerijom od stalaka i raznom pratećom aparaturom i uopšte nema mogućnost da se kreće po bini. Meni je od svih bendova na pamet pao samo bend A Flock of Seagulls koji su morali da izmisle one čudne frizure da bi se pevač video na bini ... Onda je neko - možda baš Una - pomenuo bend Beach House koji inače sviraju sličnu muziku kao i Bitipatibi.

Dakle bend je izašao na binu oko 22:30 i koncert su počeli pesmama Jagode, Dušo, Letnja pesma, Žurka i Glečeri. Odmah se videlo da je zvuk benda na sceni prilično veran njihovim studijskim snimcima ali postoje i razlike - ovde imamo zvuk celog benda gde klavijature nisu toliko dominantne nego dinamiku unose i gitara, bas gitara, živi bubnjevi a tu je i inovacija u vidu saksofoniste koji doduše svira samo na nekim pesmama, ne na svim. Osim toga, na bini Una ne svira klavijatire celo vreme nego samo glavne i melodijske deonice, a radila je i sa semplerom. Iz nekog razloga se celo vreme mučila sa nekim slušalicama koje je koristila valjda umesto monitora. 

Koncert je nastavljen pesmama Galaksija, Lešnici divlji, Pesma Beogradu (Kafane), Pola 10, Najmračnija i Okean. Primećujem kako je veoma zanimljivo gledati bend koji je negde na pola puta između undergrounda i relativne, veoma ograničene popularnosti. Dakle među prisutnom publikom su u glavnom fanovi i ljudi koji prate srpsku scenu alternativnog rocka i svi nekako ožive kada naiđe pesma koja se uz pomoć efektnijeg spota zavrtela You Tubeom, dok ostale pesme prate tek ljubopitljivi pogledi i umereno njihanje. Dakle upravo tu se vidi tužni nedostatak većih, regionalnih i etabliranih medija u Srbiji - radio stanica (B92), magazina (nekad davno Ukus nestašnih ili Vreme zabave, kasnije Popboks), televizija (RTS-ov 3K, nekadašnji studio B) - koji bi otkrivali i popularizovali bendove koji su danas rasuti na sve strane, osuđeni na YouTube i Bandcamp gde izdaju i po 2-3 albuma dok ih ne primeti iole veći broj ljudi. 

Usledile su pesme Zgrade, Gluposti, Teget, Mali Betmeni, Andrija i Fanki. Inače, postava benda Bitipatibi se u zadnje vreme menjala a najveća promena je čini mi se bila kada je iz grupe otišao gitarista Ivan Skopulović (sada u grupi Artan Lili) te je uslovno rečeno danas tu samo Una iz originalne postave. Uprkos svemu tome u Pančevu je nastupio jedan veoma uigran bend sa odlično razrađenim repertoarom. Nije bilo upadljivih grešaka i ispadanja a pored prilično statične Une na bini su veoma lepo funkcionisali dinamični gitarista Živković - koji je veoma efektno "skinuo" i unapredio Skopulovićev stil sviranja - i basista Popov koji je osim sviranja na nekim pesmama pevao prateće vokale.  Koncert je završen pesmama Milutine i Mi smo od šećera. Pre odlaska sa bine, Una je najavila svirke koje će bend imati u Srbiji i regionu (Kragujevac, Sarajevo, Zadar, ...). 

Kiša nije stala ni na povratku kući, ali oko 1:30 počeo je da pada sneg tako jako da je to izgledalo kao elementarna nepogoda. Veoma brzo su nestali i asfalt i bela linija i predamnom - dokle god su farovi dosezali - su bili samo sneg i i led. Morao sam da smanjim brzinu a temperatura je izgleda pala ispod nule i na pojedinim delovima puta smo imali osećaj da lebdimo jer su kola izgleda malo-malo proklizavala ...

Na svu sreću na putu vie§inom nije bilo žive duše i mogao sam da vozim onime što sam ja procenio kao sredina puta. Na momente, kada bi konačno naišla neka kola da se mimoiđemo shvatio bih da vozim levom trakom pa sam morao polako i oprezno da se vraćam u ono što bi trebalo da bude moja traka, ali ko zna ...  Ko zna, jer je zbog nedostatka grejanja u kolima kabina počela opasno da se zamagljuje i uskoro sam morao da svako malo brišem šoferšajbnu! Na kraju krajeva, pravi spojler je to što pišem ovaj izveštaj!

Ipak, koncert je bio glavni doživljaj! Bitipatibi su zaista sjajni i nemojte ih nikako propustiti ako budete imali prilike da ih pogledate uživo!

Sve FOTKE by SENSARTURE.

KNJIGE: Više od istine: Kadijević o Kadijeviću (Orfelin, 2017)

Đorđe Kadijević (1933, Šibenik) je u srpskoj javnosti poznat kao filmski autor kojeg se setimo prevashodono kada se pomenu filmovi Leptirica i Sveto mesto. Iako je režiser koji se na jugoslovenskoj sceni pojavio još šezdesetih – filmovima koji su bili deo tzv. crnog talasa – i iako je njegov rad bio najšire dostupan kroz TV seriju Vuk Karadžić RTB-a, do danas ga mlađa i srednja generacija ipak najviše poznaje po njegovim – za naše prilike pionirskim – horor ostvarenjima. Već dugo se oko Đorđa Kadijevića gradi status kultnog autora horror filmova, ali ima tome evo već desetak godina od kako se i filmski kritičari mlađe generacije ozbiljnije posvećuju ovom autoru. Počelo je to studijom U brdima horori: srpski film strave (Niški kulturni centar, 2007) i zbornikom Novi kadrovi: skrajnute vrednosti srpskog filma (Clio, 2008) da bi se kultni status Đorđa Kadijevića definitivno potvrdio ovogodišnjim monumentalnim delom, (auto)biografijom Više od istine: Kadijević o Kadijeviću (Orfelin, 2017). Za sve tri ove knjige, zaslužan je niški pisac, filmski i književni kritičar, prevodilac i esejista Dejan Ognjanović.

U najlepšoj tradiciji autobiografija sastavljanih u vidu serije intervjua – podsetimo se na primer knjiga Linč o Linču i Kješlovski o Kješlovskom koje je na srpskom izdalo izdavaštvo Hinaki – Ognjanović je u periodu od nekoliko godina obavio veći broj razgovora sa Kadijevićem i svi ti razgovori su objedinjeni su – zajedno sa velikim brojem ekskuluzivnih fotografija iz lične arhive režisera – u ovu impozantnu knjigu od skoro 500 stranica.

Kadijevićeva filmska karijera je, dakle, počela je još sa filmovima tzv. crnog talasa i radi se o zaista – za to vreme – subverzivnim ostvarenjima. Prvo od takvih je film Praznik (1967) u kojem se Kadijević sasvim hrabro posvetio prikazivanju jedne ratne priče u kojoj su svi glavni akteri iz kvislinškog tabora – četnici i nedićevci. Dakle u doba realnog/samoupravnog socijalizma i ekspanzije partizanskog filma, Kadijević je snimio ratni film u kojem se partizani uopšte ne pojavljuju. Ovde je zanimljivo pomenuti epizodu sa cenzurom, koja u to vreme nije bila tako isključiva, a pokazalo se ni previše relevantna. Na cenzorskoj komisiji je za Praznik procenjeno da se radi o filmu koji bi trebalo zabraniti, ali pošto je cenzor ovo ostvarenje video i kao najbolje debitantsko ostvarenje dotad viđeno u socijalističkoj Jugoslaviji, Praznik je išao u redovnu distribuciju tokom koje je prošao više-manje nezapaženo. S jedne strane cenzura nije bila isključiva, a sa druge strane sama subverzivnost (inače prilično teškog i teskobnog) filma nije bila dovoljna da privuče veći broj ljudi u bioskope. Posle svog debitantskog, hvaljenog, ali slabo zapaženog Praznika, Kadijević je snimio Pohod (1968), o još jednoj subverzivnoj ratnoj priči. Ovaj put pratimo Čilu, radnika na imanju koji pred završetak rata luta ratom zahvaćenom Srbijom, krijući se od Nemaca, četnika i partizana. Čila nije sam, tokom svog lutanja od nemila do nedraga, glavni protagonista je privržen jednom teletu koje celo vreme vodi sa sobom. Tako je sve do konačnog oslobođenja kada dolazi do prinudnog otkupa i tada mu narodna vojska oduzima tele. Želimir Žilnik je Pohod nazvao najcrnjom tačkom crnog talasa. Treći film iz te nikad završene Kadijevićeve trilogije trebalo je da se zove Kraj rata, ali to delo nikad nije snimljeno jer se u to vreme na Kadijevićeve „drske interpretacije ratne i okupacijske stvarnosti” već gledalo kao na filmove crnog talasa, dakle kao na previše subverzivna dela. Kadijević inače odriče svoju pripadnost toj grupaciji jugoslovenskih autora (Dušan Makavejev, Žika Pavlović, Saša Petrović…) iako je po Lordanu Zafranoviću Kadijević bio i radikalniji od navedenih autora.

Posebno je zanimljiva epizoda o trećem Kadijevićevom filmu – filmu Žarki. U ovoj ratnoj drami u produkciji Kino-kluba Pančevo glavni protagonista Žarki pada u ruke folksdojčerima. Oni ga u lancima vode od sela do sela i javno muče da bi iz njega izvukli imena ljudi iz pokreta. Žarki (tumači ga Jovan Janićijević Burduš) odbija saradnju i biva živ sahranjen. Nažalost radi se o filmu kojeg se Kadijević odriče (Ja taj film ne smatram svojim. Kao da ga nisam ni snimio.) zato što kao režiser imao doista nepremostivih problema tokom produkcije ovog dela (Film je bio producentski onemogućen. Ja sam taj film počeo da snimam, i dospeo u producentsku mat-situaciju, …, ali ove okolnosti su bile naročito nesrećne jer su bile vezane za pokrajinsku kinematografiju. … A Vojvodina je tada imala svoj poseban fond za kinematografiju i za njih je bila velika uzurpacija da sada nekakav beogradski filmski ansambl i ekipa dođu da se mešaju u njihov ambijent i snimaju beogradski film na vojvođanske teme).

Produkcija Žarkog je dakle bila u rukama entuzijasta iz Kino kluba Pančevo, ali se prema Kadijeviću radilo o mladim, neiskusnim i neprofesionalnim zaljubljenicima u film, ljudima koji su bili puni dobre volje, ali koji su nažalost bili potpuni diletanti bez ikakve filmske škole. Na sve to, na pančevačkog producenta se navuklo neprijateljstvo vojvođanskih tj. novosadskih reditelja (Kadijević izdvaja Želimira Žilnika i Karolja Vičeka) koji su Pančevcima stavljali klipove u točkove sa namerom da film propadne. Na kraju je Žarki – koji je zamišljen kao martirološki i antiherojski film – postao delo bez pravog efekta i bez prave snage, nimalo sličan ostalim filmovima iz Kadijevićevog opusa. Zato Kadijević nije tražio, ni dobio honorar za ovaj film. Kao što to u životu već biva, Žarki se tada prikazivao u bioskopima širom Vojvodine i to sa izuzetnim uspehom. Bio je to Kadijevićev film sa najvećim brojem gledalaca.

Zanimljiva je i epizoda sa snimanja filma Sveto mesto gde Kadijević govori o snimanju veoma lepih i upečatljivih scena u ambijentu napuštene crkve. Ove scene su snimane na pravoj lokaciji – u stvarnoj napuštenoj crkvi u južnobanatskom selu Dolovo. Lutajući po Deliblatskoj peščari, ja sam u selu Dolovu naišao na jednu čistinu pored groblja na kojoj je stajala napuštena grobljanska crkva koju je podigao, neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, jedan bogataš, vlasnik velikih površina zemlje. … Bila je jako zapuštena i oštećena, … ali još uvek je bila kompletna … U međuvremenu je ta porodica nestala, izumrli su svi i za to mesto nije trebalo tražiti dozvolu ni od koga ili bilo šta plaćati. Nezaboravne i predivno snimljene scene bdenja studenta teologije Tome (tumači ga Dragan Jovanović) nad telom Katarine (prelepa Branka Pujić) koja svake noći u crkvi ustaje iz sanduka i pokušava da priđe prestrašenom mladiću su do danas ostale urezane u pamćenje svakog poštovaoca domaće kinematografije. A eto, snimane su negde tu, pored nas…

U nastavku knjige možete čitati o Kadijevićevim ostvarenjima Pukovnikovica (1973), Darovi moje rođake Marije (1969), Čudo (1971), Zakletva (1974), Beogradska deca (1976), Aranđelov udes (1976), Marija (1976), Čovek koji je pojeo vuka (1981), Napadač (1993), kao i o TV serijama Nikola Pašić: poslednja audijencija (2008) i dokumentarcu Tito i umetnost (2014).

Naravno, najveći delovi knjige posvećeni su danas već kultnim delima Leptirica (1973), Štićenik (1973), Devičanska svirka (1973), Sveto mesto (1990), kao i filmu Karađorđeva smrt (1983) i seriji Vuk Karadžić (1987). Posebno zanimljiv segment je poglavlje posvećeno nerealizovanim scenarijima. Ovde Kadijević govori o desetak scenarija za filmove i TV serije koji nikad nisu snimljeni, kao i o razlozima koji stoje iza izostanka njihove realizacije.

Mnogi režiseri sa područja bivše Jugoslavije zaslužuju jednu ovakvu impozantnu i sveobuhvatnu biografiju a Dejan Ognjanović i novosadski „Orfelin” su izdanjem o Kadijeviću nesumnjivo postavili jedan visoki novi standard u sastavljanju ove vrste knjiga na ex-YU prostoru.