Wednesday, October 11, 2017

KONCERT: Superskin, New Root Canal, Christophe Clébard (Klub Vikend, 7. 10. 2017)

U subotu 7. oktobra u kovačičkom klubu Vikend održan je koncert trojice nesvakidašnjih solo muzičara iz Kanade, Austrije i Belgije. Ekscentrični muzičari Christophe Clébard, Rufus Mich i Adreas Klotz su u Kovačici nastupili u okviru svoje balkanske turneje.

Prvi je na scenu izašao Christophe Clébard iz Kanade i Brisela. Sam ali impozantan na bini, Christophe svira nešto što bi se moglo okarakterisati kao synth-pank. Poslednji album pod nazivom Suce Moi objavio je za kanadsku kuću Agony Klub Records krajem 2016. godine. Za Clébarda kažu, da su njegovi uživo nastupi su izrazito izazovni za publiku koju stavlja u stanje transa, a njegovi vokalni napad otvara portal ka mračnoj psiho odiseji. Meni se veoma dopao ovaj nastup jer je Clébard vešto kombinovao pevanje, sviranje klavijatura i manipulaciju zvuka. Na sceni je veoma upadljiv (visok, sa kombinacijom ukusnog odevanja i istetoviranih ruku) a njegov nastup je veoma upečatljiv zbog pevanja na maternjem, francuskom jeziku. Potražite ga OVDE.

Mnogo dinamičniji je bio nastup one man projekta New Root Canal. Radi se o solo projektu Rufusa Micha iz Antverpa. Sa imidžom sa kojim pomalo nalikuje na cEvin Keya iz Skinny Puppy, Rufus nije provodio vreme na bini nego je celo vreme skakao ispred bine, pevajući i repujući uz svoju malobrojnu publiku, tek povremeno prilazeći bini da podesi sebi matricu. Inače za Micha kažu da on zapravo rimuje i urla kroz naprsnute i šištave acid/krautrock elektropank numere što u isto vreme uljuljkuje i tera u psihodeliju. New Root Canal iza sebe ima jedan album - New Root Canal (Snail Recordings, 2015) - ali zato nastupa uvek samo snažno. Potražite ga OVDE.


Poslastica za kraj je bio sasvim statični nastup Andreasa Klotza. Ovaj muzičar koji nastupa kao one man projekat Superskin dolazi iz Beča. Za Klotza kažu da stvara vazdušaste, politeksturalne kompozicije sa Lo-Fi patinom, koje nas zavode u horor izmaglicu i prostrane, onosvetske pejzaže. Iza sebe ima tri albuma:  Superskin (SF Broadcasts, 2012), Descent (Baba Vanga, 2014) i Tremors (Sama Recordings, 2014), kao i jedan nastup na RTS-u (Studio 6). U Kovačici je dakle imao jedan sasvim statičan nastup, celo vreme je sedeo i bavio se manipulacijom zvuka stvarajući ambijentalnu muziku nalik saundrekovima za horor filmove. Potražite ga OVDE.

Posle dugog i toplog leta tokom kojeg je ponudio više koncerata za - uslovno rečeno - širu publiku, Klub Vikend je u jesen ušao uronivši svojim repertoarom u mračne i opskurne dubine domaćeg i svetskog muzičkog undergrounda.

Tuesday, September 19, 2017

KONCERT: E-P-P, Tehno Muda (Kovačica, 16.9.2017)

Posle tri koncerta sa relativno zvučnim imenima na repertoaru - Daniel Kovač, Kralj Čačka i Lira Vega -  minule subote su u Klubu Vikend nastupila dva muzička projekta za koje bismo mogli reći da dolaze iz nešto tamnijih dubina srpskog undergrounda. Radi se o bendovima Tehno Muda i E-P-P. Inače, bio je ovo zapravo trostuki program a veče je počelo u 21 čas kada je otvorena izložba printova multimedijalne umetnice Katie Woznicki. Ovu umetnicu poreklom iz Klivlenda znate i kao kantautorku Amanitu Dodolu. Dolaskom u Srbiju Katie počinje da crta stripove i ilustracije i da uporedo pravi muziku za nekoliko projekata: Amanita Dodola, E-P-P I MC Kopy Kat. U Kovačicu Katie je donela svoje stripove i ilustracije u kojima predstavlja bizarne i uvrnute situacije iz svakodnevnog života. Katie potražite OVDE.

Oko 22:30 na binu izlaze Vladimir Nikolić i Katie Voznicki, koji čine muzički projekat E-P-P. Ovo je konceptualni muzički duet ali je nekad u bendu bio i Vuk Palibrk koji je radio aranžmane pesama. Pevač Nikolić na binu izlazi u sasvim ekscentričnom izdanju (kišni mantil, naočare) dok je klavijaturistkinja Katie u malo opuštenijoj varijanti. Muzički projekat E-P-P pravi minimalističke elektronske pesme u formi reklama koje ništa ne prodaju. Njihov moto leži u stvaranju savršenog okruženja za turiste, a tvorci su video igrice “Turizam Bez Granica”. Koriste sintisajzer, ritam mašinu i sempler. Bend iza sebe ima samo jedno izdanje - EPP! - IT'S STRICTLY COMMERCIAL! / EPP! - TO JE SAMO REKLAMA! - trinaest pesama iz 2013. godine koje su se pojavile u samizdat pakovanju. U Kovačici su Vladimir i Katie odsvirali sledeće pesme: Intro, Image, Birthday cake, Teeth, Balkanska rapsodija, Eskimo, Hokus-pokus, Zam, Žene, Copy taste!, Worms, Radioaktivisti, Surfer, Fabrika, Krokodokodil, To je samo reklama, Hologram, Tideland i Outro. Projekat E-P-P potražite OVDE.

Konačno, oko pola sata pre ponoći, stejdž zauzima Vojkan Milošev poznatiji kao DJ Zlikovac ali i kao idejni vođa projekta TEHNO MUDA iz Vršca. Radi se o projektu koji je nemoguće opisati u kratkoj najavi. Tvorac ove jedinstvene muzičke avanture Vojkan Milošev je pre par dana izjavio sledeće: "Tehno Muda u subotu u klubu Vikend u Kovačici nastupaju tačno nakon 365 dana pauze. No ovu pauzu sam upotrebio ne bih li razvio novu zvučnu koncepciju. Nastup će biti isto tako nov. Po prvi put TM će nastupiti STVARNO, live bez matrica. Od sada će TM biti stvarno i isključivo LIVE band. Studijskih albuma više neće biti, ...". Na osnovu naziva projekta, rekao bi čovek da se radi o nekoj zezanciji i da će sve ovo biti nešto sasvim neozbiljno, ali pokazalo se da je Vojkan jedan veoma zanimljiv i nadasve ozbiljan autor elektronske muzike. Vojkan je muzičar na tragu onoga što radi i Lenhart Tapes, on u svoju - već sasvim zrelo razvijenu - viziju ambijentalne i tehno muzike ubacuje elemente balkanskog folka i folklora, i malecnu, skoro neprimetnu, dozu harsh noise buke. 

U Kovačici se Vojkan Milošev publici predstavio sledećim pesmama, to jest temama: Prestupna godina, Litanija svetog Save kikindskog, (Istarska) Enigma, Ganga i Guslarska tuga. Samo oko pola sata svirke ali zaista odličan nastup, toliko dobar da sam u razgovoru nakon koncerta Vojkanu rekao da bi morao da promeni ime projekta jer ga niko neće shvatati previše ozbiljno ako nastavi pod nazivom Tehno Muda, ili je bar jedan takav naziv zavaravajući, u smislu da zaista očekuješ neku sprdnju i zezanje a dobiješ nešto sasvim intrigantno, ozbiljno, kredibilno i sasvim relevantno. Tehno Muda potražite OVDE.

Bio je ovo još jedan odličan program u Klubu Vikend, malobrojna publika je imala divnu priliku da odluta u one malo tamnije i manje dostupne kutke srpske underground scene. Verujem da su mnogi kući otišli inspirisani za stvaranje ...  

Monday, September 11, 2017

KONCERT: Lira Vega (Kovačica, 9.9.2017)

U ova teška vremena za rock and roll, naročito onaj malo osobenije vrste, lepo je reći da ovih dana definitivno prisustvujemo jednom prelepom buzz-u oko beogradske grupe Lira Vega. Pre neki dan ste na stranicama Helly Cherryja u rubrici Kako sam postala ... mogli da upoznate Zoju Borovčanin, pevačicu ove kultne grupe, a pisali smo o njima i u sklopu izveštaja sa njihovog nastupa na FreeDom Art Festivalu u Pančevu krajem avgusta. Za one koji ne znaju, Lira Vega je rock bend koji postoji još od 1998. Tada je to bio projekat vezan za The Hat Theatre i tada je postava bila četvoročlana. Kroz bend su dosad prošli Boris Mladenović, Dejan Utvar, Dragan Novković, Ivana Bugarinović i Nemanja Aćimović ali su srž grupe činili gitarista Vladimir Ðordević i pevačica Zoja Borovčanin. Iza sebe grupa ima tri albuma: Lira Vega (PGP RTS, 2004), Sreća i Ljubav (Beopolis, 2009) i Duhovi (Lampshade Media, 2015) a danas bend funkcioniše kao duet, pesme izvode u novim i sirovijim aranžmanima a uz pomoć ritam mašine i elektronskih matrica za bas i synth deonice.

Rekli smo da su se u Pančevu Lira Vega predstavila publici jakim i efektnim polusatnim nastupom koji je mene lično podsetio na senzibilitet njujorške kultne grupe Suicide i na ono što već decenijama radi beogradski Supernaut. Dakle donekle ogoljeno i sirovo ali i veoma emotivno i ranjivo. Gitarista Vladimir Ðordević na sceni proizvodi gitarsku buku za trojicu ali je uproks tome uvek veoma kontrolisan, staložen i stamen, pružajući pevačici Zoji Borovčanin prostor da se razmahne svojim glasom koji se nadnosi nad svu tu buku i neumoljive mehaničke udarce efektno programirane ritam mašine. Sve ovo je dušu dalo za mali klub i tridesetak ljudi ispred bine, ali se na otvorenom prostoru u dvorištu Doma omladine Pančeva, dosta toga naprosto rasplinulo i ostavilo - za ovo nespremnu - publiku prilično hladnom. Ipak, lepo je bilo podsetiti se na Zoju Borovčanin i ponovo ući u korak sa ovom kultnom beogradskom grupom! 

U tom izveštaju sa pančevačkog nastupa grupe napisali smo jednu veoma očiglednu činjenicu - ovom bendu odgovaraju samo mali prostori, male bine i mali broj ljudi ispred nje, i tada smo kao primer naveli pančevački Štab Pogon i Klub Vikend u Kovačici. E, pa, neko kao da je poslušao ovaj savet i samo dve nedelje kasnije Lira Vega je nastupila u kovačičkom klubu Vikend. Veoma lepo raspoloženi, Zoja i njen gitarista Vladimir Ðordević otprašili su prejak jednosatni koncert koji dvadesetak ljudi u klubu nije ostavio ravnodušnim. Grupa je kidala, figrativno ali i bukvalno (Ðordeviću je pukla žica na pola koncerta pa je morala biti mala pauza). Bend je odsvirao sledeće pesme: Uvek ću te voleti, Ničiji mesec, Bluz, Nešto nedostaje, Himalaja, Ko me voli, Duhovi, Ljubav je, Ja te znam, Nema nade, Kristal, To mi se svida, Sanigra (Jednostavne stvari), Druga nova, Sreća i ljubav, Ja sam svuda, Kineski reggae, Vudu, Pamuk i Novi Meksiko. Zoja je bila veoma živa na malecnoj bini kluba i veoma je lepo umela da bez puno reči animira publiku i zadrži njenu pažnju. Ðordević je zato bio staložen i miran, odlično uvežban i spreman. Uprkos korišćenju većeg broja efekata, zvuk njegove gitare je celo vreme bio perfektan. 

Posle koncerta, prišli smo Zoji i Ðordeviću da pohvalimo njihov nastup i bilo nam je veliko zadovoljstvo da čujemo kako su oboje osećali da je ovo bio odličan koncert, pohvalivši zvuk u klubu Vikend. zvuk koji je bio tako dobar da bi - prema njihovim rečima - Lira Vega mogla da snima album u njemu, da uhvati i zabeleži nekako to koliko je ovde sjajna atmosfera ...   Đile iz Supernauta je jednom rekao "Trideset ljudi je naš Altamont!" a Lira Vega je večeras odradila odličan posao i pred dvadeset! A ja ne znam šta je više "underground" i "alternative" i "indie" od toga da i sa dvadesetak godina rada iza sebe daješ sve od sebe i pred dvadeset ljudi!

Fotografije © Elena Tomaš (FB SensArture) 

Monday, September 04, 2017

KONCERT: Kralj Čačka (2. 9. 2017)

Jedan od kulturnih događaja godine u Kovačici bio je subotnji koncert Kralja Čačka u klubu Vikend. Iako se o ovom koncertu govorkalo bar mesec dana, solo nastup Nenada Marića (1979) to jest Kralja Čačka potvrđen je tek minulog ponedeljka. Ipak, i tih nekoliko dana je bilo dovoljno da se priča o ovom događaju proširi među Kovačičanima i meštanima okolnih mesta pa je klub Vikend već oko pola deset uveče bio skoro pun.

Kao što jednom već rekoh, zastrašujuća je činjenica da slikar Nenad Marić (diplomirao na beogradskom FLU) kao Kralj Čačka radi već trinaest godina - od 2004. godine. Ovaj izuzetni kantautor radi pod uticajem Boba Dylana, Captaina Beefhearta, Toma Waitsa, Leonarda Cohena, Nicka Cavea, Johnyja Casha, Muddyja Watersa, Howlin Wolfa, Jacquesa Brella, dok se se u srpskom kontkstu naslanja na ono što je pre dvadesetak godina radio Vojislav Voja Vijatov kroz Onomatopeju ideja. 

Iako već dugo radi, Kralj Čačka iza sebe ima samo dva zvanična izdanja, oba su svetlo danan ugledala tek prošle godine. Radi se o EP izdanju Naći ću izlaz/Na Margini ‎(LOM, 2016) i albumu Zemlja snova (Pop Depresija, 2016). Pesme koje je Kralj Čačka dosad snimio svakom poštovaocu srpske muzičke scene ulivaju neku vrstu uvrnutog strahopoštovanja, jer Marić se ovde bukvalno na sve strane razmeće talentom i sposobnošću da napravi ne samo pop pesmu nego kompletan proizvod - od teksta koji te uvuče u priču sa lakoćom kakvu nalazimo kod vrhunskih majstora kratke priče, preko aranžmana koji zaista i bez neke zadrške podsećaju na Toma Waitsa (ali i Cavea, Cohena, a fali mu samo harmonika da bi - na primer kod pesme Ludi svete - sve poprimilo obrise brehtijanskih pozorišnih songova i onoga što rade The Tiger Lillies) pa sve do celokupnog imidža (Tom Waits oko Rain Dogs albuma). 

 Ove godine Kralj Čačka – sa svojim pratećim bendom čiju osnovu čini njegov brat Marko Marić, pijanista i gitarista - konačno zauzima mesto koje mu na srpskoj muzičkoj sceni pripada. Krug fanova mu je sve širi, a tu su i ljudi koji će doći tek da čuju njegove najpoznatije pesme, Moj avatar i Deda Mraz je švorc. Ipak, i to je nešto – jer Kralj Čačka definitivno spada u trenutno najsvežije, najzanimljivije i najrelevantnije pojave na srpskoj muzičkoj sceni.

U Kovačici, Kralj Čačka je imao solo nastup, dakle na bini je bio bez pratećeg benda i uz sebe je imao samo akustičnu gitaru. Koncert je počeo oko 22:30 i njegov glavni deo je trajao oko sat vremena. Marić nije previše pričao između pesama ali nije bio ni ćutljiv. Još pre prve pesme je objasnio otkud baš ovakav naziv za njegov muzički projekat, dakle uputio je publiku na etimologiju reči čačak koja u staroslovenskom jeziku znači blato što dakle implicira da Kralj Čačka nije neki lokalpatriota vezan za grad u centralnoj Srbiji nego se tu pledira na kraljevstvo blata, dakle gliba, mulja, kaljuge, prljavštine, mutljavine i bede. 

Prva pesma koju je odsvirao je pesma Zemlja snova koju dobro upućena publika odmah povezuje sa poznatim (najtužnijim na svetu) crtaćem Negde u zemlji snova (Somewhere in Dreamland, Max i Dave Fleischer, 1939). U ovoj gorko-slatkoj pesmi Marić peva o podmuklom dobu u kojem živimo i o tome kako Jutro se budi sa sumnjom, kako će proteći dan a noć ti poruku šalje/da odsanjaš novi san. Nije neka mudrost reći da se Kralj Čačka pojavio i proslavio u potpuno nevreme za bilo kakvu umetnost, ali treba uvideti i to da trenutno nema boljeg čoveka da nam na pravi način peva o nevremenu u kojem živimo.

Pre nego što je krenuo na pesmu Pomoć prijatelja, Marić je obavestio publiku da se za šankom mogu kupiti njegova zbirka poezije Na margini (LOM, 2016) i njegov CD Zemlja snova. Inače oba ova artikla su koštala po 500 dinara i kada sam posle koncerta kupio zbirku (uz koju ide i gorepomenuti EP) kupio sam poslednji primerak (Marić je bio ljubazan da potpiše autogram). Sledile su pesme Želeo sam kao mali, Weltschmerz (naziv pesme je valjda ovaj, ne znam jer je ovo jedna od mnogih na Marićevom repertoaru koje još nisu snimljene), Konac nam je pretanak i Predveče. Nakon toga je kovačičku publiku Kralj Čačka počastio sa dve nove pesme -  Spusti svetlost na put i Mi smo se srušili nama. Obe će se naći na njegovom sledećem albumu ...

U pesmu Pad u Ljigu nas je Marić uveo pričom o „demonskom trouglu“ u kojem staju autobusi iz Beograda na putu ka unutrašnjosti – navodno, jedan deo tog trougla je i mesto Ljig. Baš tu bi redovno stao autobus koji je tada studenta Marića vozio na relaciji Beograd – Čačak. O pesmi Istanbul, Kralj Čačka je rekao da je posvećena savremenim migracijama stanovništva. Posle ove tužne i spore pesme sledila je možda i najpoznatija pesma ovog autore – Avatar. A onda su išle pesme Nizbrdo pravo i U tvom malom svetu pa Zašto su tvoje oči prazne.

Glavni deo koncerta je priveden kraju pesmama Žur smrti, Pesma o kukanju, Partizan (prepev pesme Leonarda Cohena, napravljen za dokumentarac Sedma republika) i Kako izgleda jutro. Onda je usledila neka vrsta pauze jer se oko 20 minuta posle ponoći desio neplanirani bis. Dakle skoro sat vremena posle završetka koncerta, ljudi se nisu razilazili a Marić je izašao na binu da spakuje svoju gitaru i opremu. Publika je ovo pogrešno protumačila i krenuo je spontani aplauz i oduševljenje među ljudima koji su pomislili da će Kralj Čačka još malo da svira. E, sad, možda je u momentu bio prijatno iznenađen ovakvom reakcijom publike a možda je tako i planirao ali Kralj Čačka je uključio svoje pojačalo i svoj mikrofon i odradio još jedan set pesama!

U sledećih petnaestak minuta odsvirao je još i pesme Prazno veče, Deda Mraz je švorc, Lidija (nova pesma), Ne mogu da se vratim u svoj rodni kraj i Izlaz iz ovog limba (većina ovih pesama nisu snimljene ni objavljene). I to je bio kraj! Dok je Nenad Marić pakovao svoju opremu i silazio sa bine čuli su se povici „Ti nisi kralj, ti si car!“ i nema se šta dodati, svako oduševljenje je bilo na mestu, Kralj Čačka je isporučio! Oni koji su bili na koncertu prisustvovali su kulturnom događaju godine, ko nije bio može samo da žali i čeka drugu priliku. Ali, tokom svirke na kojoj sam primetio ljude iz Padine i okolnih mesta, neke čak iz Beograda, shvatio sam da je ovo možda jedan od poslednjih koncerata koje će Kralj Čačka držati pod ovim uslovima (cena ulaznice 100 dinara, broj ljudi na svirci oko 50) i u ovako intimnim okolnostima (slobodno prilaženje bini i fotografisanje, pre i posle svirke direktni kontakt sa autorom i autogrami, ...). Pre par meseci Kralj Čačka je nastupio kao predgrupa  Darku Rundeku na rasprodatom Tašmajdanu, pred hiljadama ljudi. Dakle okolnosti koje smo imali te subotnje večeri u klubu Vikend će se teško ponoviti ...

Sve u svemu, koncert za pamćenje! 

Sve fotografije © Elena Tomaš (SensArture)

Sunday, August 27, 2017

FESTIVAL: FreeDom Art Festival (Pančevo, 24. - 27. 08. 2017)


Kraj avgusta je, tradicionalno, vreme za još jedan FreeDom Art Festival. Radi se inače o festivalu slobode u najširem smislu - festivalu koji prevazilazi žanrovska određenja i koji obuhvata sve vrste umetnosti, od likovnih, preko performansa i filma pa do (uvek najposećenijih) muzičkih koncerata. FreeDom Art Festival propagira slobodu umetničkog stvaranja i izražavanja, koja zauzima značajno mesto u korpusu ljudskih sloboda, za koju se umetnik mora (iz)boriti uprkos onima koji je ograničavaju, ali i samom sebi, jer često je autocenzura najveći tamničar slobode stvaralaštva. I ovogodišnji FreeDom Art Festival je pevao o slobodi; govorio je glasno o umetnosti; učio nas o univerzalnim vrednostima; podsetio nas na vrline koje imamo u sebi; promovisao odgovornost; pozivao nas na solidarnost i motivisao nas na humanost. FreeDom Art Festival je projekat podržan od strane Grada Pančeva. 

Ove godine, posetili smo dva dana festivala. Prvo smo u četvrtak u holu Doma omladine Pančeva pogledali izložbu likovnih radova tri mlade pančevke - tri mlade devojke koje svoje znanje stiču i šire pod krovom Doma omladine Pančevo - Milice Krstić, Jelene Stojanović i Ivane Nedeljković. Jelena Stojanović je crtač sa pomalo stripovskim senzibilitetom. Ivana Nedeljković se predstavila odličnim fotografijama u kojima se bavi raznim temama - portret, sivilo i otuđenje grada, život pored reke. Milica Krstić se bavi skulpturama i veoma je dobra u tome da pomoću stotina sitnih detalja napravi širu - donekle konceptualnu - sliku stvarnosti. Dakle izložba je predstavila autorke koje koriste različite medije, a ono što spaja ove mlade žene jeste Dom omladine Pančevo.

Nakon izložbe smo se spustili na Plato Milana Mladenovića (u dvorištu Doma omladine) gde je skoro pa tačno u 21h svoj nastup počela Marina Orsag. Radi se o najpoznatijoj hrvatskoj, ujedno i prvoj u svojoj zemlji, stand up komičarki. Do sada je imala više od 2.000 nastupa u Hrvatskoj, celom regionu, Londonu, Budimpešti, Amsterdamu, Barseloni … Učestvovala je na svim regionalnim festivalima stand up komedije, a u Skoplju je 2014. nagrađena kao najbolja komičarka regiona. Osnovala je klub komedije „Studio smijeha” u Zagrebu. Nastupa i samostalno, i s kolegama („Kaj, bre” o srpsko-hrvatskim odnosima, „Laugh Out Proud” o predrasudama prema LGBT populaciji i humoru kao sredstvu za rušenje homofobije, „Femme Frontal” o tri različita ženska karaktera iz Hrvatske, Srbije i BiH…). Marina je u Pančevu već jednom nastupila, pre dve godine u sali Apolo.

Nažalost, Marinin nastup je počeo malim incidentom. Jedan posetilac je pokušao da snima nastup, čemu se Orsagova usprotivila jer "Stand Up komičari žive od svojih nastupa i ako se ceo nastup snimi i pojavi na YouTubeu ...". Ja mislim da je bila u pravu što se pobunila i što je taj momak, posle par upozorenja i neke prepirke, izbačen napolje. Elem, Orsagova se posvetila tzv. opservacionoj komediji, dakle žanru stand up komedije u kojoj se autor posvećuje nalaženju zabavnih i komičnih elemenata u svakodnevnom životu ljudi. Bila je ovo neka vrsta best of nastupa te je teško izdvojiti najuspelije delove ali meni se najviše dopale Marinine anegdote o dešavanjima u njenoj porodici, problemima sa kolima, srpsko-hrvatskim odnosima, ... Celo vreme tokom nastupa Marina je samouverena i sa lakoćom ostvaruje prirodan i neposredan odnos sa publikom.

Iako se bavila i škakljivim temama, nisam oko sebe primetio nikakve neprijatne reakcije ni pogrdne komentare. Bilo mi je veoma drago što je Marina podsetila publiku da je ovo festival posvećen slobodi i da se zato ne treba ustručavati govoriti slobodno i otvoreno. Marina je kao gošću na svom devedesetominutnom nastupu imala srpsku stand up komičarku Jelenu Mandarić. Veoma krupna i muškobanjasta, Mandarićka se posvetila tzv. self-deprecation humoru, žanru u kojem se autor trudi da ukaže na sve komične elemente iz opservacija na račun svog karaktera, izgleda, idiosinkratičnih osobina celokupne svoje ličnosti. Potrebno je biti veoma jak za ovakvu vrstu humora a Mandarićka je tu jaka kao stena! 

Posle stand up komedije, usledio je koncert Jelene Jovović i Dragana Ćaline. Radi se o dugogodišnjim saradnicima i veteranima domaće muzičke jazz scene. Pred malobrojnom publikom, Jovovića i Ćalina su oko sat vremena svirali svoju verziju jazz i latin pesama. Bilo je veoma lepo i nadasve opušteno. Najjači utisak je ostavio stariji par koji se pred kraj koncerta spustio ispred bine i - zaigrao. Svaka im čast!

Subota je bila posvećena koncertima i pogledali smo nastupe bendova Ničim izazvan, Lira Vega i grupa Ti. Prvo je oko 22 časa na binu izašao dvojac Lira Vega. Za one koji ne znaju, radi se o rock bendu koji postoji još od 1998. Tada je to bio projekat vezan za The Hat Theatre i tada je postava bila četvoročlana. Kroz bend su prošli Boris Mladenović, Dejan Utvar, Dragan Novković, Ivana Bugarinović i Nemanja Aćimović ali su srž grupe činili gitarista Vladimir Đorđević i pevačica Zoja Borovčanin. Iza sebe grupa ima tri albuma: Lira Vega ‎(PGP RTS, 2004), Sreća i Ljubav ‎(Beopolis, 2009) i Duhovi ‎(Lampshade Media, 2015) a danas bend funkcioniše kao duet, pesme izvode u novim i sirovijim aranžmanima a uz pomoć elektronskih matrica za bas i synth deonice.

U Pančevu se Lira Vega predstavila publici jakim i efektnim polusatnim nastupom koji je mene lično podsetio na senzibilitet njujorške kultne grupe Suicide i na ono što već decenijama radi beogradski Supernaut. Dakle donekle ogoljeno i sirovo ali i veoma emotivno i ranjivo. Gitarista Vladimir Đorđević na sceni proizvodi gitarsku buku za trojicu ali je uproks tome uvek veoma kontrolisan, staložen i stamen, pružajući pevačici Zoji Borovčanin da se razmahne svojim glasom koji se nadnosi nad svu tu buku i neumoljive mehaničke udarce efektno programirane ritam mašine. Sve ovo je dušu dalo za mali klub i tridesetak ljudi ispred bine (pančevački Štab Pogon, možda? Klub Vikend u Kovačici?) ali se na otvorenom prostoru u dvorištu Doma omladine Pančeva, dosta toga naprosto rasplinulo i ostavilo - za ovo nespremnu - publiku prilično hladnom. Lira Vega je između ostalog na repertoaru imala i pesme Sreća i ljubav, Kristal, Ničiji mesec, Ja te znam, a meni se najviše dopala pesma Bluz. Lepo je bilo podsetiti se na Zoju Borovčanin i ponovo ući u korak sa ovom kultnom beogradskom grupom! Potražite ih ...

Sledeći su bili psihodelični pop duo Ti koji su evo - kao i Marina Orsag, posle dve godine - po drugi put u Pančevu. Bend i dalje čine gitarista i klavijaturista Ilija Duni i bubnjar Trajče Nikolovski. Obojica su rodom iz Makedonije a Upoznali su se u Beogradu. Grupu su osnovali 2012. godine. U grupi Ti i Ilija i Trajče pevaju. Do sada su objavili albume Vidimo se! i Život u dvoje. Kao što sami kažu, muzika grupe Ti puna je pamtljivih i često sanjivih melodija Dunijeve gitare, prijatnih bas deonica na sintu, sjajnog dvoglasa i jednostavnih hipnotičkih tekstova i ritmova Nikolovskog, koji obuzimaju i stvaraju atmosferu kišnog letnjeg popodneva, provedenog sa suve strane prozora ili kasnog buđenja u danu bez mnogo obaveza.

U Pančevu su nastupili posle neke vrste zatišja u radu grupe koje je nastalo posle objavljivanja drugog albuma. U sklopu svog veoma kratkog nastupa (ni pola sata) bend je odsvirao sledeće pesme: Koliko dana, Da ti želim dobra jutra, To su samo reči, Naša drama, Smejem se i Kako da joj kažem da mislim na nju. Veoma dobro raspoloženi i celo vreme lepo nasmejani, Duni i Nikolovski su odsvirali sjajan koncert i bilo mi je veoma žao kada su sišli sa bine posle tako malo vremena ...

Dva prekratka nastupa je nadoknadila grupa Ničim izazvan koja je odsvirala svoj devedesetominutni nastup za publiku koja je - priznajmo to - ipak u najvećem broju zapravo došla samo zbog njih. Sastav Ničim izazvan radi tek od 2011. ali ne čine ga nikakvi klinci. Formirali su ga Bojan Gluvajić (vokal i gitara) i Boris Bakalov (vokal). Sastav je koncentrisan na autorsku muziku sa krajnje iskrenim tekstovima inspirisanim ljubavlju, životom, raznim unutrašnjim dilemama, sukobima i svakodnevicom koja se krije iza banalnosti koja nas okružuje. Tekstove oživljavaju raznovrsni ritmovi od valcera i tanga, preko latino ritmova do fanka i roka. Veliki broj akustičnih instrumenata doprinosi stvaranju zanimljivog arhaičnog zvuka. Zahvaljujući glasovima slušalaca, već 2012. je pesma O tebi proglašena za domaći hit godine na Radiju „B92”.

Grupa iza sebe ima dva albuma - Ničim izazvan (Lampshade Media, 2014) i Odlaziš (Lampshade Media, 2015). Ničim izazvan su već jednom svirali u Pančevu a ove večeri na sceni u pančevačkom Domu omladine se bend pojavio u osmočlanoj postavi (plus imaju Igora Martinka koji je na pesmama svirao i trubu, i harmoniku i violinu). Ja ne pamtim da je dvorište Doma omaldine ikada bilo punije nego sada, dakle Ničim izazvan definitivno imaju brojne fanove i nije im bilo teško da ostvare odličan kontakt sa - pretežno ženskom - publikom koja je znala sve pesme i otpevala većinu svih tekstova. Svi su znali pesme kao što su Trideset, O tebi, Rekla je (ovde su ubacili deo iz pesme Wicked Game), Glupost, Bo Bo Bom, Odlaziš, Dalijev Brk, ... Lep prijem od strane publike je - za razliku od prethodnih grupa - izmamio sastav Ničim izazvan da se vrati na bis i odsvira još dve pesme, uprkos tome što je prošlo vreme za fajront. Svaka čast, Ničim izazvan je bez sumnje jedan od najvećih domaćih pop rock bendova i u potpunosti zaslužuju svaki uspeh koji su ostvarili do sada. Da su neka srećnija vremena, ovi momci bi vladali Ex-YU prostorom.

Dakle još jedan Freedom Art Festival, sjajno je videti kako iz godine u godinu ovaj festival istrajava i postaje sve uspešniji, vidljiviji i posećeniji. Verujem da će sledeće godine biti još bolje ...

Sunday, July 30, 2017

KONCERT: Daniel Kovač (29. 7. 2017)

Daniel Kovač je rođen u Beogradu (1974), po struci je elektroinženjer. Gitarista je benda Jarboli od njegovog osnivanja, a u poslednje vreme vodi i svoj paralelni, folklorni, muzički projekat Jesenji orkestar. Daniel ne veruje preterano u knjiško obrazovanje i smatra da ljudi ne treba da prestanu da rade stvari koje su radili u osnovnoj školi. Voli da putuje, ali ne turistički, nego obilazi razne krajeve i države kao radnik, što mu daje dobar uvid u običaje, navike i život ljudi. Smatra da svako treba da živi prema sopstvenom nahođenju i da istovremeno prihvati svoju slobodu i odgovornost.

Napisao je četiri romana, jednu unikatnu knjigu, pesme za pevanje, ali i za čitanje. Voli da crta, kao što je voleo i u osnovnoj školi. Pravi crteže u kompjuterskom programu Paint, pa od njih pravi grafike koje povremeno izlaže. Pre toga je imao izvesnu karijeru ilustratora i učesnika na likovnim izložbama, ali to je već stvar za dublje istraživanje.

Svira gitaru u grupi Jarboli sa kojom rado nastupa širom bivše Jugoslavije. Sa Jarbolim je napravio pet dugosvirajućih albuma pesama i nekoliko manjih izdanja. Napravio je i Jesenji Orkestar sa kojim istražuje mogućnost savremenog folklornog izraza. Kroz Jesenji Orkestar je od 2007. prošla plejada muzičara zavidne reputacije. za deset godina rada bend je objavio sledeća izdanja: Godine u vetru (2016), Ples nije večan (2014), Sinđelićeva 40b (2013), Folklor (2011), Pesme o Mesecu i vozu (2009) i Kombinat Rekord! predstavlja: Daniel Kovač i njegov Jesenji Orkestar (2007). Kao pisac, Daniel iza sebe ima sledeće knjige: Logika reke, pruge i otpada (2002), Carstvo (2007), Uzvodni bluz (2009), Klara i leksikon minimalnog života (2014). O Danielu ćete najviše saznati na njegovom web sajtu

Jedan od definitivnih kulturnih dodađaja ovog leta u Kovačici je bio nastup Daniela Kovača u Klubu Vikend. Daniel je na binu izašao nešto posle 22 časa. Pošto je u Kovačicu došao bez svog pratećeg Jesenjeg orkestra, Daniel je pre prve pesme pozvao publiku da mu se - ako želi i ume - pridruži u izvođenju pesama, "Možete da držite ritam, ako ništa drugo ..." a onda je otvorio svoj jednosatni nastup pesmom Povratak u rodni grad, sada već deset godina starom pesmom koja počinje stihovima "Poznate ulice ljudi dovoljan je korak prašnjav to je rad. U srcu je strepnja a u duši oblak ..." Sasvim prikladno za nastup u provinciji, u varoši nedalekoj od njegovog rodnog Pančeva. Kasnije mi je Daniel ispričao da veliki deo njegove porodice potiče iz Vojvodine - Pančevo, Vrbas, Debeljača - da su mnogi odlazili trbuhom za kruhom u Beograd ali i da su se kasnije uvek i vraćali nazad u svoje vojvođanske varoši. I Daniel je takođe živeo u Beogradu pa je onda kao inžinjer proputovao gotovo celu Srednju i Istočnu Evropu. Radio je u Turskoj, Rusiji, Poljskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, zemljama Balkana … Svuda je sticao prijatelje i jezike.

Rečima "Ovu pesmu nemojte da pevate svojoj devojci ... " Daniel je najavio pesmu Više te želim (nego što te volim) sa prošlogodišnjeg albuma Godine u vetru (ili ne brini dušo, Ežen je u redu). Ovaj album je Daniel snimio u studiju Krokodil u Pančevu i to sa grupom Ljubičice. Kasnije, kada smo razgovarali, Daniel je rekao da su mu u poslednje vreme draža iskustva snimanja pesama i da se trudi da slobodno vreme više provodi u studiju nego na živim nastupima. Usledile su pesme Ikebane i Poseta koju je Daniel najavio rečima "A sada jedan biblijski triler ... ". Upitan za Jarbole, Daniel je rekao da je bend aktivan, da radi i snima novi album ali da im je u zadnje vreme problem da se sakupe u studiju jer članovi imaju svoje porodice i teško je uklopiti potrebe grupe sa ostalim obavezama njenih članova. Onda idu pesme Ples nije večan i Lepe stvari koju Daniel završava ubacivši jednu strofu iz pesme Uzalud pitaš od Haustora. Upitan za taj citat, Daniel kaže da u pesmi Lepe stvari voli da ubaci strofu iz raznih pesama čime se nekad ova pesma produži i na više od deset minuta ... Posle toga je ispričao anegdotu o pesmi Hoću da budem loš za koju je rekao da se radi o pesmi koja je cenzurisana u Domu omladine Beograda a da je ostalo nejasno zašto, pa je pozvao publiku da prosudi sama ... 

Sada već sasvim opušten, Daniel je zamolio gazdu za još jedno pivo i nastavio svoj set sa starijim pesmama - usledile su Da li je mesec dovoljno čvrst i Promaja. Kada smo kasnije popričali o određenoj sličnosti u muzičkom senzibilitetu između Daniela Kovača i Kralja Čačka, Daniel je sasvim skromno rekao da su on sa Jesenjim orkestrom i Nenad Marić tj. Kralj Čačka počeli da rade ovu vrstu muzike u isto vreme (ja sam bio uveren da je Daniel počeo prvi) i da su inače dobri prijatelji - Kralj Čačka je čak svirao na Danielovom albumu Pesme o mesecu i vozu a sarađivali su i odsviravši jedan koncert zajedno, i to tako što su na tom koncertu jedan za drugim svirali po pesmu i to je bio jedan od Danielovih najdužih koncerata jer je ovaj trajao oko tri sata! Meni lično je vrhunac ove svirke bio kada je na red došla pesma Kad se setim da moram umreti. Upitan kasnije za inspiraciju za svoje stvaralaštvo, Daniel kaže da su na njega najviše uticale stare vojvođanske pesme (narodne, starogradske i bećarci) od kojih je neke čuo kroz snimke koje mu je dala jedna njegova drugarica etnološkonja. E sad, kada se radi o pesmi Kad se setim da moram umreti, tu je Daniel morao komponovati muziku na osnovu snimka nepoznatog pijanog bekrije koji je ovu pesmu pevao u diktafon, u nekoj kafani i to bez ikakve muzičke pratnje i uz dosta zaplitanja jezikom. Inače pesma govori o pijancu koji na kraju svog životnog puta razmišlja o odlasku na drugi svet i predstavlja autentični blues kakvog se ne bi postideli ni američki autori sa početka XX veka. "Ovako me braćo sahranite, od bureta sanduk sastavite, od karata pokrov napravite. Kraj groba mi šljivu posadite ..." Inače, ovu pesmu je Daniel najavio rečima "A sada jedna pesma iz mraka."

Koncert je priveden kraju pesmama A možda nemam ..., Pustinja (sjajna pesma, još jedan vrhunac koncerta, mada je Daniel na pola pesme shvatio da "Čekaj, ne ide tako ..."), Zarobljen u pesmi ("A sad jedna pesma o čoveku koji nema sreće sa ženama") i Godine u vetru ("A sada pesma o emigrantima ..."). Na bis je izveo još tri pesme - Krpeni miš ("Sad već mogu piti pivo između svake pesme!"), Pakao su preselili na prvi sprat tržnog centra na Trgu Republike  i Moram da napišem ove reči. Sve u svemu, jakih sat vremena svirke u lepo popunjenom Klubu Vikend. Daniel je posle svirke bio veoma srdačan i neposredan. Rado je stao i popričao sa svakim ko je hteo da razmeni par reči i podeli svoje utiske sa svirke. Ne znam kako ali je oko ponoći Daniel prihvatio stari slovački običaj da se gosti ispraćaju pesmom, pa je bio veoma ljubazan da nas - ja plus društvo slikara sa likovne kolonije SLIC koja se ove nedelje održavala Banat Blues Cafeu u Crepaji - sa svojom ukulele gitaricom isprati do kola, popričavši sa nama još malo. Daniel je bio veoma raspoložen da nam priča o svojoj Zastavi Skala 55 koju vozi, kaže da je to jedan on poslednjih modela koji su izašli iz danas već zatvorene kragujevačke fabrike. Automobil je u solidnom stanju, samo je ulubljen na jednom mestu i obijan je par puta, ali ide na gas, malo troši pa je vožnja veoma jeftina. Rastali smo se sa Danielom tako što nam je odsvirao još jednu pesmu za rastanak. Sjajan, sjajan lik ovaj Daniel Kovač! Za kraj, pao je i neki dogovor da se vidimo i na Pančevo Film Festu koji se održava početkom septembra i gde bi trebalo da nastupe ili Jarboli ili Jesenji orkestar, u zavisnosti od toga hoće li momci iz Jarbola uspeti da se organizuju vreme između snimanja novog albuma i privatnih obaveza ...

Konačno, seli smo u kola i odosmo u Crepaju gde je u bašti Banat Bles Cafea trajala neka vrsta afterpartija - svirao je zrenjaninski akvarelista Janko Laco i bili smo opet u svetu vojvođanske starogradske muzike (obožavam Lacovo izvođenje pesme Bećarski ponedeljak). Iako je već bilo kasno i pomalo prohladno, bilo je odlično opustiti se u lepom društvu slikara kao što su Janko Laco. Elena Tomaš, Nenad Stojkov, Aleksandar Alimpić,  Dragana Kuprešanin, Ivan Karafilovski, Tamara Stoilov, Vlada Milinković, Ivana Štopulj, ... Ali to je već neka druga priča! Svi albumi Daniela Kovača i Jesenjeg orkestra su na Bandcampu, pa odvojite jednom malo vremena i upoznajte se sa pesmama ovog izuzetno zanimljivog autora ...



Sve fotografije © Elena Tomaš

Tuesday, July 11, 2017

KONCERT: Anathema (Bratislava, 10.7.2017)

Već nekoliko godina deo svog godišnjeg odmora provodim u Slovačkoj, u Bratislavi. Ipak, dosad sam uvek bio fokusiran na odmor i relaksaciju pa sam se klonio noćnih izlazaka, svirki, buke i gungule. Gledao sam da preko dana posećujem galerije, muzeje i da obilazim znamenitosti, eventualno poneki film u bioskopu ... Ove godine, konačno, rešio sam da malo upoznam i koncertne dvorane u Bratislavi i moja prva stanca je Klub Randal, jedan od najpoznatijih bratislavskih klubova koji je posvećen i malo težem zvuku - metalu, panku i sl. Prva svirka koja mi se nudila je akustični nastup braće Cavanaugh iz Anatheme.

Zajedno sa Paradise Lost i My Dying Bride, kultna death/doom atrakcija Anathema je predstavljala jedan od meni omiljenih doom metal bendova. Njihov album Serenades spada u sam vrh izvornog death/doom/gothic metala. Kao što sam ja u drugoj polovini devedesetih prestao da pratim metal, tako su i momci iz Anatheme skrenuli prvo prema gothicu ("clean" vokali) pa ka nekoj vrsti alternativnog rocka da bi danas svirali neku vrstu progresivnog rocka, zbog svoje sladunjavosti zapravo na granici progresivnog pop rocka (ako tako nešto stvarno postoji). Mada, ako se sećate, i Paradise Lost su tako lutali jedno vreme ...

U Bratislavi svirke su skupe i poćinju rano. Ja sam kartu platio 22 evra jer sam je kupovao na vratima a ne preko interneta ili u pretprodaji. Dakle oko 2500 dinara, van pameti ... Pozitivno je to što je početak svirke najavljen za 20:30 a počeo je već u 21:00, taman da se svirka završi kada idu zadnji gradski autobusi ... To mi se veoma svidelo! Taksi u Bratislavi je oko 5 eura, pa ako zakasnite na bus ...

Na binu je prvo izašao Daniel. Odmah je obavestio publiku da ovo neće biti rock show, "obviously" jer su na bini bili samo dve akustične gitare i klavijature. Vincent još nije izašao na binu kada je Daniel počeo da programira muziku i to je izgledalo otprilike ovako: prvo bi lupkanjem po telu gitare nasnimio sebi ritam, pa bi preko toga snimio prvi i glavni rif na gitari. Onda je imao osnovu na kojoj je uživo slagao druge rifove i glas, kao i Vincentovu gitaru i glas. 

Dakle zaista genijalno za videti, doživeti i slušati! Čudo šta sve savremena tehnologija može da izvede! Daniel je negde tokom svirke rekao da će sve ovo biti neka vrsta workshopa gde će braća pokušavati neke nove stvari, nove cake, nove ideje ... Dakle veoma uzbudljivo ali i opušteno!

Vincent konačno izlazi na binu i počinje repertoar. Počeli su pesmom sa novog albuma (The Optimist, 2017) San Francisco, pa "naš planetarni hit" - epsku Untouchable. Vincent se obratio publici pričom kako su juče svirali u Krakovu i da je još uvek mamuran od tamošnje pijanke posle koje su sledećih sedam sati proveli u kolima putujući kroz "predivne šume i planine između Poljske i Slovačke." Onda ide Thin Air koju publika zna i peva sa Vincentom i Danielom. Posle ove pesme neko iz publike urla i traži Sleeples! Daniel je loše raspoložen (kaže da je danima "off my meds") i kreće da komentariše pijance i generalno spušta publici koja je došla zbog starih stvari... Ipak, posle nekoliko Vincentovih pošalica, genijalan zabavljač kakav jeste, Daniel je rekao da prihvata izazov i krenuo je da nasnimava neke black metal ritmove i rifove što je Vincent ispratio nekim presmešnim black metal vokalima ... I sve je čepo okrenuto na šalu i zezanje! Jer verujem da braći nije lako i da ove upadice slušaju na svakom nastupu, naročito od pijanih metalaca koji kao da još uvek žive u 1995.

Onda braća najavljuju da će svirati po jednu pesmu sa albuma od Alternative IV pa nadalje ... Idu One Last Goodbye, Pressure, Are You There, Dreaming Light, Beginning and The End, onda Daniel priča o tome kako ne pije već 15 godina i kako se nekih 6-7 godina bori sa depresijom (korelacija? kauzacija?). Onda sledi još jedna pesma sa novog albuma - The Optimist inspirisana momkom iz Sirije koji je izbegao u Nemačku i kojem je Anathema nekako spasila život jer je celim putem nosio njihov CD sa sobom ... Navodno je snimljen dokumentarac o ovome!

I to je bio kraj glavnog dela svirke. Braća se vraćaju na bis i idu: Deep, Forgotten Hopes, pa onda Daniel priča malo o svojim uzorima (The Beatles, Radiohead, Led Zeppelin, Kate Bush, Sigur Ros, ...) i onda sam svira Street Spirit od Radiohead (spot on obrada, odlično odrađeno) i Stairway to Heaven od Zeppelina (umalo ne izdržah i ne izađoh napolje koliko mrzim ovu pesmu, ali je Daniel - kao da je primetio moju smorenost - onda krenuo da priča o tome kako potcenjujemo neke pesme jer su naprosto uvek i oduvek tu, čujemo ih svaki dan i sl. pa nam dosade). Onda je Daniel otišao sa bine a vratio se Vincent da sam isprogramira i odsvira Fragile Dreams.

I to je to, možda je bio još jedan bis ali ja sam otpalio na zadnji bus ...