Wednesday, June 21, 2017

STRIP: Danilo Milošev Wostok - "Wostokovi incidenti" (Klub Vikend, 16. 6. 2017)

Danilo Milošev Wostok (1963) je andergraund strip crtač i scenarista iz Vršca. Osim stripa bavi se i slikarstvom, videom i muzikom. Wostok je, uz pomoć ostalih svojih pseudonima, izgradio prepoznatljivu poetiku koja je amalgam mračnih priča, ljutog sarkazma i parodije uz konstantna traganja za samim granicama strip medija. Od početka devedesetih godina prošlog veka, ovaj umetnik iz Vršca je zajedno sa Pančevcem Aleksandrom Zografom predstavljao opoziciju tadašnjem prilicno nemaštovitom komercijalnom stripu, i sve do danas je pokretačka snaga u osvetljivanju domaćeg podzemlja devete umetnosti. Kao autor stripova, Wostok se kreće izuzetno širokom skalom izražavanja - kako tematski, tako i tehnički, a uopšteno govoreći, zajednička crta celog njegovog stvaralaštva se odražava u subverzivnoj reakciji na gušenje čovekove kreativne ličnosti od strane autoriteta i putem masovnih medija i politickih manipulacija. 

Wostok o izložbi "Wostokovi incidenti"

"Ova izložba je nastala na potpuno haotičan nacin. Najpre su tu bile krhotine i ostaci izložbe... a onda sam zaorao po sopstvenoj arhivi. Zapravo to i nije arhiva, već nepregledna gomila radova iz raznih perioda mog rada na stripu u poslednjih 26 godina. Neko bi ovakvu koncepciju nazvao retrospektivnom, ali to bi pre bila retrospektiva stihijskog i anarhoidnog načina na koji su ovi stripovi, plakati i ilustracije nastajali... Mislim da "Wostokovi incidenti" konačno pokazuju da Wostok nisam "ja" vec "mi"! Naime, toliko ovde ima kreativnog inputa od strane mojih saradnika, da sam JA postao MI."

Dva dana nakon što je izložba postavljena u kovačičkom Klubu Vikend, održan je i prigodan razgovor sa Wostokom, koji je vodio Vladimir NIkolić a uključio sam se i ja.

Vladimir Nikolić: Wostok, ponovo si u Kovačici?

Danilo Milošev Wostok: Ja sam prvi put bio u Kovačici 2003. godine kada me je Vlada Lenhart pozvao na festival alternativne umetnosti koji se zvao Komar. Tada sam upoznao Vladu (Lenharta, danas najpoznatiji kao Lenhart Tapes) i još 15 ljudi iz Kovačice i svi su se bavili alternativom i ja sam pomislio, kakav Vršac, Vršac ništa ne valja, Kovačica je pravi underground! I godinama sam živeo u tom uverenju. Vlada je prva osoba koju sam tu upoznao i mogu da kažem da, kod nas, obično kad se izložba postavlja moraš sam da radiš, da lepiš, pa nešto ne valja, nešto ne funkcioniše, dok ovde ja sam poslao puno materijala i da je pola postavljena ja bih bio zadovoljan a Vlada ne samo što je izložio skoro sve što sam mu poslao, nego je još dodao i neke plakate koje on ima u svojoj kolekciji. Mislim da je i Ivana pomogla u organizaciji ovog materijala (Ivana Vereski, ilustrator i prevodilac, Kovačičanka koja trenutno živi i radi u Luksemburgu) pa ova izložba izgleda kao da se dešava negde u Briselu, stvarno jako dobro! 

Vladimir Nikolić: U najavi izložbe kažeš da "Wostok više nisam samo JA, Wostok smo svi MI".Uspeo si da na svojim radionicama nateraš ljude koji nikada nisu crtali da i sami uzmu i crtaju nešto ...

Danilo Milošev Wostok: Ja sam u mladosti bio prilično impulsivan, često nisam bio zadovoljan svojim radovima pa sam ih i spaljivao. A imao sam uvek puno ideja pa sam angažiovao neke ljude kojima postavim neki tekst, neku priču, pa sam recimo mom ocu dao da nacrta strip. I to je bio porno strip koji je potom bio deo izložbe baš u Kovačici 2003, u Galeriji naivne umetnosti. Tamo je tada radio Jan Žolnaj. Izložba je skinuta posle samo dva dana. Kasnije sam nailazio na još mnoge talentovane ljude, tu u Kovačici je Ivana Vereski, pa Jarmila Sabo, i prilikom raznih putovanja po Srbiji, Nemačkoj, Sloveniji vadio sam te tekstove, te postavljene priče i onda su tu razni ljudi učestvovali u stvaranju stripova, dosad 30-40 ljudi.

Vladimir Nikolić: Vi dakle imate porodičnu manufakturu, a tu je i bend Tehno Muda (koji vode Wostokov brat Vojkan (40 godina) i otac Bogdan (75 godina) - prim. JT) 


Danilo Milošev Wostok: Mislim da je ta manufaktura i ta muzika nastala kao porodična psihoterapija, jer Vršac je i poznat kao grad malo onako posebnih ljudi - ima ludnicu, 300 dana godišnje duva vetar, u ravnici je ali ima Vršački breg, ... (prim. JT) - pa prinudi čoveka da se zbliži i druži sa bližnjima iz svoje porodice, komšijama,  ... Moj otac je veterinar i specijalista mikrobiologije, ima neki ugled u društvu. A sad ima drugu karijeru ... Mi ljudi sa ovih prostora imamo taj neki duh da improvizujemo, stvorimo nešto što nam izgleda potpuno neozbiljno a onda taj rad (strip Robusto!!!) u The Comics Jurnal dobije 5 zvezdica. Vršac je kao srpski Twin Peaks, u Vojvodini si ali odjednom vidiš neka brda. Ako si se uspavao u autobusu pa stigao u Vršac pomislio bi da si zapravo negde dole u Srbiji ... Taj neki neobičan duh doprinosi kreativnosti. Evo Katie (Woznicki, iz SAD) već 10 godina živi ovde ... Taj sistem radionica na način na koji to mi radimo radile su nekada davno američke underground zajednice, ali mi imamo taj neki slovenski duh pa uključujemo i decu, lečene alkoholičare, slučajne prolaznike. Kod nas ja ponekad ni sam ne znam ko je crtao neki rad. 

Janko Takač: Strip scenu ovog podneblja čine i Saša Rakezić Zograf u Pančevu i Damir Pavić Septik u Subotici (ali je imao fazu kad je živeo i radio u Pančevu). Kroz tvoje i radove ova dva autora provejava neka vrsta ludila ...

Danilo Milošev Wostok: Moram da kažem da je Septik imao mnogo luđi, uzbudljiviji i intenzivniji život od mene, recimo živeo je sa Satanom Panonskim u komuni. On je veliki umetnik i pokretač, a mnogo godina je opstajao i pružao otpor stavljanju u neki sistem, u neku hijerarhiju. Pokazao je mladim ljudima da može i tako da se radi, van nekog oficijelnog sistema. On je sam spomenik nezavisnom mišljenju, slobodi mišljenja, po cenu materijalnog stradanja. Dobro je što on postoji i traje ... 

Vladimir Nikolić: Reci mi nešto o strip-fanzinu Krpelj koji sada deliš i šalješ kao PDF. Izašlo je oko 700 brojeva ...

Danilo Milošev Wostok: Ako se ne varam 730. Ja radim ozbiljno i kontinuirano od 1991. A pokušavam i da te radove prevedem i objavim ih u inostranstvu. Pitaju me ljudi kako sam izdržao tako dugo, ja mislim da je to najviše zahvaljujući neverovatno darovitim ljudima koje sam sretao. Kao što kažem u najavi, da sam JA zapravo MI.

Vladimir Nikolić: Koje si godište?

Danilo Milošev Wostok: 1963, ja sam već deda, imam jednu ćerku (Lola Milošev - prim. JT) ali ona je rodila već troje dece. 

Vladimir Nikolić: Kada su nastali ovi radovi oko nas?

Danilo Milošev Wostok: Pogledaj ove radove oko sebe, što su radovi smešniji - to su noviji, a što su mračniji - to su stariji. Kao da su mi stripovi bili psihoterapija!



Tuesday, June 20, 2017

KONCERT: Amanita Dodola (Klub Vikend, 18. 6.2017)

Udruženje Komar iz Kovačice (originalno KOvačička Manifestacija Alternativnih Reakcija) započelo je svoj rad vezavši se za underground muzičko-stripovski umetnički festival još davne 2003. godine. Posle mnogo lutanja i višegodišnje pauze, ove godine je Udruženje konačno dobilo i svoje prostorije - Klub Vikend. Smešten nedaleko od Gimnazije "Mihajlo Pupin", Klub Vikend je zamišljen kao mesto gde će mladi ljudi dolaziti na kafu, sendvič, sok, razgovor uz muziku, izložbe i razne umetničke projekte. Posle nekoliko koncerata - sezonu je zimus otvorio nastup beogradskog projekta Bicikl - u Vikendu je gostovao stand-up komičar Ivan Tomić sa svojom Čiča Tomičevom kolibom. Sedam dana kasnije Vikend je ugostio strip autora Danila Miloševa Wostoka i Katie Woznicki, poznatiju kao kantautorku Amanitu Dodolu.

Amanita Dodola je dakle kantautorski projekat američke umetnice Katie Woznicki. Katie je poreklom iz Klivlenda (Ohajo) a od 2007. godine živi i radi u Beogradu, gde pravi muziku i crta stripove. Od muzičkih projekata, osim nastupa pod imenom Amanita Dodola, Katie ima i hip-hop/rep projekat MC Kopy Kat, kao i minimal-pop projekat EPP! Kao kompletni kantautor, Amanita Dodola tj. Katie peva, svira sintisajzer i programira ritam mašinu. Pesme su i na engleskom i na srpskom a inače Katie perfektno govori srpski i kada čujete neke od njenih pesama ne bi poverovali da se radi o rođenoj Amerikanki.

U Kovačici, Amanita se predstavila šezdesetominutnim klupskim nastupom koji je bio podeljen na dva seta i jedan bis. Nastupila je sama, sa sintisajzerom i ritam mašinom. Odsvirala je sledeće pesme:

SET I: Green, Sinister Satellite, Cold to the Touch, Dumbo i Parasite
SET II: Dreams, Warbler, Train, Hand i Žene
BIS: Dumbo

Muzika koju Amanita stvara se može okarakterisati kao artpop, electropop i eksperimentalni pop. Dakle opuštena svirka, sporijeg i srednjeg tempa uz tekstove u kojima dominiraju sasvim lične teme. Na primer, u njenoj najpoznatijoj pesmi Dumbo, Amanita peva: Some say I'm beautiful, a lady of the night/ Some say I'm lone, a ghastly sight/ Round with wrinkles, holes in my head/ Wandering all night long, no need for a bed./ I'd probably be lost if I knew there were places to go/ But I don't know, I don't know. / I'd probably know I glow if I knew there were faces that glow/ But I don't know, no I don't know.

Ulaz na koncert je bio besplatan a koncert je posetilo nekih tridesetak ljudi. Inače od početka organizovanja koncerata, Klub Vikend je počeo da uvodi zanimljivu novinu koja se kao novina mogu odnositi i na celokupnu srpsku muzičku scenu, jer nastup Amanite Dodole je bio tzv. matine nastup - nastup koji je počeo još za dana. Najavljen za 19 časova, koncert je zbog slabog odziva još uvek nenavikle publike malo pomeren za kasnije ali je i tako počeo dok je napolju još uvek bilo veče. U vreme kada smo svi navikli da na koncertima dočekujemo zoru, ovo je zaista veoma hrabar potez ljudi iz Udruženja Komar. Ipak, zašto da ne, jer bila je nedelja i sutra je bio radni dan i malo ko je mogao da zaglavi. Ovako je oko 23 časa sve bilo završeno. Savršeno!


Sunday, April 30, 2017

KNJIGE: Ogledala Lune (Društvo ljubitelja popularne kulture, 2017)

Bio je prijatno prolećno veče, bio je petak, 21. april, i bili smo u Galeriji savremene umetnosti u Pančevu. Tu je organizovana pančevačka promocija knjige o kultnom novosadskom new wave bendu Luna - Ogledala Lune

Autori ove veoma značajne knjige - koja je izašla u prilično skupom ali i velikom, bogatom izdanju, uz bonus CD pride - su Saša Rakezić (strip crtač, poznat i kao Aleksandar Zograf), Predrag Popović (novinar, osnivač portala Popboks) i Goran Tarlać (novinar, prvi urednik Popboksa) i sva trojica su bili prisutni na pančevačkoj promociji knjige. Iako najavljen, Slobodan Tišma se nije pojavio, u poslednjem momentu je javio da ima glavobolju. 

Na promociji je bilo prisutno malo ljudi ali kada su u jednom momentu Rakezić i Popović pitali da podignu ruku svi koji imaju originalnu Helidonovu ploču sa albumom Nestvarne stvari - izašla u samo 920 primeraka - ruku je podigla bar trećina prisutnih. Dakle svi koji su trebali da budu tu - ti su bili tu! 


Novosadska novotalasna grupa Luna je jedna od najzanimljivijih pojava na muzičkoj sceni socijalističke Jugoslavije. Osnovan 1981. bend je trajao samo tri godine i iza sebe je ostavio samo jedan album - Nestvarne stvari (1984) - za malog slovenačkog izdavača Helidon. U toku svog funkcionisanja Luna je bila kvintet koji su činili: Slobodan Tišma (pevač i autor tekstova), Zoran Bulatović - Bale (gitara, glas, autor muzike), Ivan Fece - Firči (bubnjar) i Jasmina Mitrušić — Mina (sintisajzer i glas). Od raspada grupe do danas, kult Lune opstaje i u svakoj novoj generaciji mladih na ex-YU prostoru, pojavljivali su se novi fanovi ove novosadske grupe, grupe koja je u doba post punka i dark wavea bila - uz kasni Paraf, recimo - časni domaći pandan najvećim svetskim imenima - Joy Division, The Cure, Siouxsie And The Banshees, Magazine, ...  

O potencijalu grupe Luna govori i činjenica da su se svi njeni članovi kasnije isticali u raznim drugim projektima. Slobodan Tišma je postao poznat i priznat pisac (NIN-ova nagrada za knjigu godine - 2012. za Bernardijevu sobu), Zoran Bulatović - Bale je posle mnogo lutanja ovde i u SAD postao kompozitor muzike za pozorište i film (sa sedištem u Italiji), Ivan Fece - Firči je prvo postao član grupe EKV a posle se otisnuo u svet i postao pronalazač i inovator (Firchie Drums), dok je Jasmina Mitrušić — Mina postala profesorka muzike i kompozitor tzv. ozbijne muzike.Dakle Luna je jedna izuzetno zanimljiva pojava i nije teško objasniti postojanje potrebe za jednom ovako velikom i odlično opremljenom knjigom (377 strana, 22x28 cm). 

Temelj knjige Ogledala Lune čine opširni intervjui, zapravo razgovori koji su trajali danima i kojima su obuhvaćeni svi aspekti rada grupe Luna, kao i lične predistorije i kasnije biografije svakog od četiri člana grupe.

Slobodan Tišma (1946) govori o svojim aktivnostima šezdesetih (prve rock grupe u Novom Sadu), sedamdesetih (Tribina mladih, poezijia i konceptualna scena),  osemdesetih (bendovi Luna i La Strada) i kasnije (devedesete,povratak pisanju). Tišma je tiha, rezervisana ali zaista fantastična ličnost. U ovim razgovorima su na nas najsnažniji utisak ostavile epizode bavljenja konceptualnom umetnošću šezdesetih kao i epizoda kada je Tišma imao psihijatrijske probleme ta se morao lečiti u Beogradu a terapeut mu je bio niko drugi do Vladeta Jerotić, danas možda i najpoznatiji psiholog u Srbiji. Dakle jedna tiha i povučena ličnost a jedna bogata i zanimljiva biografija - život pun svakakvih obrta i lomova.

Zoran Bulatović - Bale (1964) je bio veoma mlad kada je postao profesionalni muzičar i kada je sa Pekinškom patkom snimio kontraverznu ali danas već kultnu ploču Strah od monotonije (Jugoton, 1981). U Lunu je ušao kao ostvaren i kompletni autor te je na albumu Nestvarne stvari bio potpisan kao autor svih kompozicija na ploči. Posle raspada Lune, Bale je mnogo lutao - Laboratorija zvuka i Griva u Novom Sadu, pa I.C.U. i Furniture u New Yorku - sve dok se početkom novog veka nije skrasio u Italiji i počeo da radi kao kompozitor muzike za pozorište i film. Uprkos tome što je bio veoma mlad, u Luni je Bale bio veliki autoritet i upravo je komplikovan odnos između njega i Tišme tokom snimanja albuma-prvenca kulminirao raspadom grupe. 

Ivan Fece - Firči (1962) je imao možda i najburniju biografiju. Odmah posle raspada Lune, Firči je postao traženi i veoma aktivni studijski muzičar - svirao je na albumima velikog broja bendova  - od Jakarte i Laboratorije zvuka, preko Grive i Aerodroma pa do Fita i Ruža - stigao je i do Plavog orkestra! Ali, u isto vreme bio je i član prve postave Ekatarine Velike i sa njima je snimio album prvenac (Ekatarina Velika, 1985, ZKP RTVL). I tako, posle nekoliko godina shvata da je dotakao plafon u SFRJ i da se tu nija više imalo šta postići pa je otišao u SAD gde je osnovao svju firmu za izradu bubnjeva i gde je patentirao nove bubnjeve čija osobina je drugačiji metod njihovog štimovanja. Početkom novog veka se vratio u Srbiju, opet je dosta lutao da bi konačno u Novom Sadu pokrenuo svoj muzički klub Think Tank koji radi i danas i predstavlja destinaciju za mnoge bendove na turneji i na prolasku kroz Novi Sad.

Jasmina Mitrušić — Mina (1964) ne skriva da se u Luni našla slučajno - kao učenica srednje muzičke škole išla je u isti razred sa Firčijem i Baletom - i da nikad nije pripadala tom punk tj. post punk svetu. tokom razgovora sa autorima knjige najradije priča o ličnim pogledima na život, ljubav, muziku, odnose među ljudima, ... Nama su najzanimljivije bile epizode o novosadskoj muzičkoj sceni osamdesetih - Tišmina grupa La Strada i ex-YU synthpop pioniri Grad, kao i detalji iz njene biografije - rad sa studentima, komponovanje, rad u prosveti vs. rad u kazinu kriznih devedesetih, pesništvo, izrada nakita, ...

Osim razgovora sa članovima benda, zastupljeni su i kraći autointervjui sa brojnim umetnicima, novinarima, muzičarima, piscima, ... Tu su: Vladimir Kopicl (umetnik), Miroslav Jokić (Radio Novi Sad), Predrag Vranešević (Laboratorija zvuka), Vitomir Simurdić (Radio Novi Sad), Nenad Čanak (političar), Dragan Gojković Goja (Radio Novi Sad), Dragan Kramer (novinar), Marinko Vukmanović Mare (Pekinška patka), Milena Bulatović Šijački (pozorišna glumica, Baletova majka), Vladislav Bajac (pisac), Marko Brecelj (Buldožer), Saša Habić (producent albuma Nestvarne stvari), Đorđe Petrović (snimatelj albuma Nestvarne stvari), Zoran Prodanović Prlja (Let 3), Dragan Ambrozić (Dom omladine Beograd), Petar Janjatović (novinar), Ljubomir Pejić (Vrisak generacije i Obojeni program), Aleksandar Žikić (novinar) i Nikola Vranjković (muzičar i tonac). 

Knjiga sadrži ikompletne tekstove pesama, brojne recenzije albuma, izveštaje sa svirki, pesme Jasmine Mitrušić, ... Poslednje strane knjihe su posvećene stripovima koji su inspirisani tekstovima pesama Lune - zastupljeni su Aleksandar Zograf, Wostok i Sanja Stepanović. 

Možemo slobodno zaključiti da kniga Ogledala Lune predstavlja nezaobilazno štivo za sve poštovaoce domaće (tu mislimo na ex-YU prostor) rock and roll scene. Vidimo da se - kada se piše i govori o Luni - ovde se zapravo radi o jednoj široj (pop)kulturnoj pojavi - fenomenu koji obuhvata mnogo više od same muzike benda. Ogledala Lune je artefakt koji predstavlja svedočanstvo o jednom veoma zanimljivom momentu u istoriji ovih prostora - šezdesete, sedamdesete i prva polovina osamdesetih - kada su umetnička stremljenja ovdašnjih autora dostizala svoje vrhunske domete, pri čemu je sama Luna stupila na scenu u momentu kada se naslućuje da posle dostizanja vrhunca i zrelosti, započinje pad, truljenje i raspadanje. Izostanak interesovanja za Lunu od strane velikih izdavača, turbulentno snimanje albuma i raspad grupe, izostanak ikakve promocije i izuzetno mali tiraž albuma Nestvarne stvari, kao i izostanak šire popularnosti za grupu Luna predstavlja logičan sled stvari ako se uzme u obzir činjenica da je te 83. i 84. već uveliko počeo proces koji ce dovesti do apsolutne dominacije svakojakog šunda i kiča, kako u muzici tako i u kulturi, društvenom životu pa - što je bilo najfatalnije - i politici širom ex-YU prostora. Iako je bilo za očekivati da će najrazvijeniji krajevi te velike države ipak ostati pošteđeni - to se desilo samo nekima, dok je nažalost Novi Sad pregažen do te mere da posle tri decenije satiranja, on više ni u naznakama ne liči na ono što je bio dok je Luna sijala punim sjajem. I zato je ova knjiga tako važna!

Sunday, March 26, 2017

KONCERT: Swans u Beogradu (25.3.2017)

Nikad neću zaboraviti jednu glupo propuštenu priliku kada sam pre desetak godina mogao da idem na koncert grupe Echo and The Bunnymen u SKC-u. Na žalost tada sam odustao od odlaska na ovaj koncert jer sam morao da idem na svadbu jedno mog tadašnjeg drugara. Posle toliko godina još uvek mi je ostala velika žal za tom svirkom - ko zna da li ću ikada imati priliku da vidim ovaj meni omiljeni bend - dok sa tim drugarem na čiju svadbu sam išao više niti se družim, niti se viđam. Ovaj put sam imao sličnu situaciju, samo što je umesto koncerta Swansa trebalo da idem na neku veridbu. Ipak, ovaj put, bukvalno u poslenji momenat, ta veridba je pretvorena u jedan manji i intimniji događaj, pa sam ja otpao sa liste zvanica i - hvala bogu - ostao sam slobodan da idem na koncert grupe Swans. Eto, ...

U Beograd smo stigli nas trojica iz Kovačice kao fanovsko-novinarska ekipa i ispred Doma omladine bili već oko 18 časova u nadi da će jedan od nas dobiti intervju sa Majklom Džirom. Posle nekih kraćih dogovaranja mogućnost za intervju je otpala - vremenski raspored benda nije dozvolio -  pa smo mogli samo da se prepustimo čekanju i šetanju od lokala do lokala (u Mornaru ne prodaju girice. O, ironije). Vreme je nekako prolazilo ali nešto pre 22 časa mi je čekanje dosadilo pa sam ušao unutra, taman na vreme da pogledam predgupu - Little Annie. 

Na ulazu su delili čepove za uši, lepo zapakovane i naizgled funkcionalne samo za jednokratnu upotrebu. Posle onolikih svirki koje sam posetio, nisam osećao nikakvu potrebu za čepovima za uši ali sam - kad ih već dele za džabe - uzeo sebi jedan par. Ostaće mi za uspomenu. Inače pre koncerta su na par mesta upozoravali publiku da bi trebalo koristi ove čepove ali činilo mi se da je to više zbog pravljenja fame nego iz realne potrebe. Buka zaista jeste bila ekstremna. verujem da bi se uplašio neko ko je prvi put u životi na koncertu ove vrste. Mada ne verujem da bi iko zdrave pameti za svoj prvi koncert u životu odabrao baš Swans. Bilo kako bilo, pamtim i neprijatnija iskustva sa bukom!

Njujorška svestrana umetnica - pesnikinja, spisateljica, slikarka, glumica i pevačica -  Little Annie je u Beogradu imala scenski nastup koji je izgledao kao muzak iz predvorja pakla. Odmah na prvu loptu me je njen izgled i glas podsetio na pokojnu Amy Winehouse u smislu da bi Ejmi da je živa  danas najverovatnije već izgledala baš ovako. Bio je ovo bolesno-sladak, veoma mračno-romantičan nastup. Koliko je Little Annie - poznata i kao Annie Anxiety i Little Annie Anxiety Bandez - svestrana govori i činjenica da je u toku svpoje karijere sarađivala sa Kid Congo Powersom, Crass, The Wolfgang Press, Current 93, Coil, Nurse With Wound, Lee 'Scratch' Perry i Living Color. Dakle svega je tu moglo da bude ali je ovih 7-8 pesama bilo pretežno u mirnom tempu i sa ljubavnom tematikom. Pratnja za Little Annie je bio klavijaturista Paul Wallfisch koji je i u Swansima.  Little Annie trenutno promoviše svoj prošlogodišnji album Trace  (Tin Angel Records).

Swans izlaze na binu tačno na vreme - u 23h. Bend ne troši vreme bezveze i odmah po nameštanju opreme i kratkog Džirinog sukoba sa kamermanom koji je bio ispred bine, bend kreće u The Knot. Radi se o epski dugoj pesmi koja je dala na znanje o čemu će ovde da se radi. Dakle pred nama je bilo oko 150 minuta grozomorne buke. Buke koja svojom minimalističkom strukturom bukvalno pomera unutrašnje organe, dok svojom primalnošću i svesnim odsustvom glavnih karakteristika pop ili rock and roll matrice slušaoca dovodi ili do mučnine i gađenja ili do neke vrste uvrnute ekstaze. I u jednom i u drugom slučaju - ako izdržite - neka vrsta katarze je neminovna. Zato je bilo pomalo promašeno insistirati na čepovima za uši, bolna jačina zvuka je isto tako deo ove muzike koliko je to i svaki trzaj po žicama ili udarac po bubnjevima.

Radilo se zapravo o raznim teksturama buke - sa bine je dopirao zvuk besomučnog ponavljanja najčešće samo jednog akorda ali ovaj šestočlani bend je sposoban da od jednog akorda i/ili jednog ritma napravi pesmu koja svoju strukturu nalazi u nekim višim, ili pak dubljim, unutrašnjim, sferama. Valjda nekako kao da posle 3-4 minuta slušanja monotonog ponavljanja jednog te istog - i veoma, veoma jakog - zvuka to počinje utiče na same sinapse u mozgu, koje vremenom počinju da se formiraju u skladu sa zvučnim talasima koji dolaze iz zvučnika. to je nekako kao kada slušaš pesme od Public image Ltd sa albuma Metal Box samo što je ovo podignuto na kub, jače, snažnije, glasnije. Za nešto manje od dva i po sata bend je odsvirao sledeće pesme: The Knot, Screen Shot, Cloud of Forgetting, Cloud of Unknowing, The Man Who Refused to Be Unhappy i The Glowing Man.

Swans su na turneji kojom promovišu album The Glowing Man (2016) a osim Majkla Džire (vokal, gitara), bend danas čine i gitarista Norman Westberg, lap steel gitarista Christoph Hahn, bubnjar Phil Puleo, basista Christopher Pravdica i pominjani klavijaturista Paul Wallfisch. Rekao bih da cela dinamika u današnjoj muzici Swansa počiva na tutnjavi i grmljavini Pulovih bubnjeva - koje ovaj često svira stojeći - i na zaista maestralnom i veoma emotivnom sviranju basiste Kristofera Pravdice (da li je naše gore list, ne znam).

Za sve ove godine gledanja svirki - svakakvih svirki - pa čak i ličnog bavljenja muzikom, ja nikad nisam video da basisti pukne ona najdeblja E žica i video sam to ove večeri kod Pravdice. Gitarista Westberg je pokazao kako se može svirati najekstremnija i najbučnija muzika a da se na sceni ponašaš gospodski i bez nepotrebnog prolivanja znoja. Naravno u centru pažnje je uvek bio Majkl Džira, frontmen sa manirima zlokobnog propovednika kojeg kroz ove pesme vode demoni iznikli možda upravo iz aure koju proizvodi nesnosna buka njegovog benda. 

Postoje neke vesti da je ovo poslednja turneja grupe Swans.  Moram da priznam da bi to bila velika šteta, jer u vreme kada je celokupna rock and roll priča postala jalovo polje u kojem čak ni novonastale i perspektivne atrakcije nemaju šta bitno i veliko da kažu, veoma su važne kultne grupe poput Swansa. Emotivne, bolno iskrene, ikonoklastične, neopterećene ikakvom potrebom ili željom za slavom ili parama, sposobne da zađu duboko i daleko iza svih granica normalnosti i  u žestokoj opoziciji prema savremenom etosu (recimo otvorena mržnja prema fanovima iz prvog reda koji koncert prate preko ekrana svojim telefona, udaranje i vika na ljude koji su platili kartu, znoje se i guraju se u prvom redu ispred bine). ovo su ljudi koji bi zapravo trebalo da pokazuju put svakom klincu koji se dohvatio električne gitare sa namerom da njome menja svet. 

Na kraju svirke, Gira je obećao da će se za petnaestakj minuta bend pojaviti kod štanda za prodaju ploča, majica i ostale robe koju su Swansi poneli sa sobom, ali smo mi umesto toga ipak pohitali do kola i pravac kući na spavanje, Ali, na pola puta do parkinga gde smo parkirali kola, negde kod neke zgrade obrasle drvećem i žbunjem, bio je mrak, bilo je nešto pre 2 noću, prišla nam je jedna devojka sa molbom da joj pomognemo da uđe u svoju zgradu jer ispred ulaza navodno stoji neki ludak koji je plaši. Ja je odmah pozvah da pođemo do njenog ulaza zajedno kad tamo stvarno neki bukvalno lud čovek sa ciglom u ruci stoji i brblja neke nepovezane stvari. Ispostavilo se da je čovek malo stariji i slabiji pa sam mu prišao i, kao, zagovarao ga, dok ova devojka nije ušla u zgradu i zaključala vrata. Ja sam se okrenuo da idem i ovaj ludak je krenuo da lupo onom ciglom po ulaznim vratima, nastavljajući da brbrlja nešto nepovezano. Ne znam da li je hteo da uđe ili da ide za tom devojkom. Zaista perfektan afterparty posle Swansa. 

Ne propustite Swans ako budete u prilici!

Monday, January 30, 2017

DIVADLO: Zámka škripí (22.1.2017, Kovačica)

V rámci humanitárneho Divadelného víkendu si od 20. do 22. januára kovačické publikum mohlo pozrieť inscenácie divadelných ochotníkov zo štyroch slovenských vojvodinských prostredí.

Najprv vystúpili Kovačičania, Kolektív kreatívnych amatérov s predstavením O láske…, autora a režiséra Dragana Karlečíka. O deň neskoršie vystúpili padinskí divadelníci – členovia Združenia občanov Komar – s inscenáciou Trampoty farmára Johna Enderbyho, autora Stephena P.H. Butlera Leacocka a v réžii Fedora Popova. V ten istý večer vystúpili aj ochotníci Kultúrneho centra Kysáč, ktorí predviedli divadelnú hru Zámka škripí, autora Vladimíra Hurbana Vladimírova a v réžii Svetlany Gaškovej.

Divadelný víkend uzavreli pivnickí herci, členovia SKUS Janka Čemana, ktorí sa predstavili s inscenáciou Dievča, ktoré písalo, autora Samuela Gašparca a v réžii Kataríny Mišíkovej Hitzingerovej.


Ide najmä o dielo úplne v duchu čias, v ktorých žijeme, keď sa nám zdá, že neporiadok, v ktorom žijeme už asi nikto nikdy neuprace a keď vidíme, že jediné východisko je len útek, zmiznutie stadiaľto. Pomerne dlhý pôvodný text si žiadal dokonalú dramatizáciu, ktorú na starosti mali režisérka Svetlana Gašková a jej asistent Ján Privizer. Napriek tomu, že si dráma žiadala vynikajúce herecké výkony, Kýsáčania s textom veľmi úspešne bojovali aj s príliš mladým hereckým súborom – Križan, Kolár a Ďurovková sú takmer tínedžeri – niektorým to dokonca bolo aj prvé predstavenie pre dospelých.

Pazovčan Vladimír Hurban Vladimírov (1884-1950) bol slovenský evanjelický kňaz, dramatik a publicista. Písal básne, poviedky a divadelné hry, zo súčasného života dediny. Zámka škripí je jeho posledná dráma. Napísal ju v roku 1941 a vyšla len posmrtne. Kysáčske predstavenie Zámka škripí režírovala Svetlana Gaško, asistent réžie bol Ján Privizer. Účinkujú: Ivan Privizer, Tatiana Klinková, Milan Klinko, Hana Katarína Ďurovková, Miroslav Kolár, Aleksandar Kolár a Kristian Križan.

Dizajn svetla mal na starosti Branislav Agarský a zvuk Ivan Madacký a Branislav Kulík. Šepkárka bola Ema Francistyová. Mladí Kysáčania mali premiéru tejto drámy 14. októbra a ich inscenácia získala tretiu cenu na Divadelnom vavríne v Báčskom Petrovci.

Okrem skvelých hereckých výkonov predstavenie Zámka škripí je jedno z mála, ktoré sa môžu pochváliť dokonale choreografovaným pohybom na javisku, čo zjavne skvalitňuje inscenáciu, zlepšuje naše nahliadnutie do vnútorného sveta postáv a do ich vzťahov, prehlbuje pocit drámy, ktorú sledujeme a napätia, ktoré cítime. Choreografiu, čiže pohyb hercov na scéne mal na starosti Janko Jambrich. V predstavení sme mohli vidieť aj vynikajúci dizajn svetla, ako aj počuť účinné používanie pôsobivej zvukovej stopy.

V predstavení vynikali dvaja herci, dve postavy, Ivan Privizer ako Tobor, otec, ktorý sa z väzenia vracia domov k svojej rodine, a Kristian Križan ako Zámočník – duch, vymyslený priateľ, alter ego Toborov. Súhra týchto dvoch hercov, najmä v poslednej časti predstavenia predstavovala podstatnú časť drámy, ktorú sme sledovali. Teda v tomto diele v troch dejstvách, sa Tobor po osemročnom väzení, kde bol kvôli vražde vracia domov. Jeho malý syn Enad ho nepozná, jeho manželka Liana mu nebola verná a jeho šestnásťročná dcéra Niada je tehotná a musí sa čím skôr vydať. Po návrate si Tobor uvedomuje, že darmo spáchal vraždu, darmo bol vo väzení, lebo za jeho manželkou nechodil jeho priateľ, ktorého zabil, ale jeho vlastný švagor Pag, ktorý súložil s jeho manželkou aj kým bol Tobor vo väzení. Na to všetko, po dlhodobom väzení, Tobor má aj psychické poruchy – jeho najbližšia spoločnosť je teraz jeho vymyslený priateľ, jeho alter ego, Zámočník, ktorý mu je zároveň jediným priateľom aj najhorším mučiteľom. Po návrate domov nevidí východisko zo zmätku, v ktorom je a tak sledujeme osud človeka, ktorý badá, že existuje väzenie aj také, ktoré je v podobe života, v ktorom sa už viac nič nedá premeniť a nič nedá napraviť.

Zvláštnosť tejto dojímavej inscenácie je aj v tom, že okrem konkrétnej drámy, máme na javisku aj účinne prenesený význam na hru s perím – Zámočník na začiatku drámy rozpára jeden vankúš a z neho vyťahuje všetko perie, ktoré sa počas celého predstavenia poneviera na javisku. Perie teda predstavuje ten zmätok, nenapraviteľný zmätok v Toborovom dome. On sa ho pokúsi zmiešať, ale sa mu to vôbec nedarí. Po čase, pred Toborom sa postupne rysuje len to jedno jediné východisko…

Kovačickým divákom finále kysáčskej inscenácie istotne prinieslo práve to, čo očakávame od najlepších divadelných predstavení – hlboké povznášajúce emócie, katarzný pocit a vedomie, že v teh chvíli všetci v sieni cítime to isté: zdá sa nám, že sme všetci nejakým spôsobom Toborovia a pred nami sú len také „toborovské“ východiská.




Uverejnené 30.1.2017. v online časopise Hlas ľudu: 

Monday, January 02, 2017

FILM: Stado (Nikola Kojo, 2016)


Dabogda doživeo duboku starost u ovoj zemlji.


Nije nimalo čudno to što je Stado najgledaniji domaći film prošle godine! Prve tviteraške reakcije posle premijere ovog filma su govorile o ljudima, parovima i porodicama koje su iz bioskopa izlazile plačući, prepoznavši se u sudbini likova u Stadu. Malo koji srpski - mada bih tu najradije rekao ex-YU - film je tako jednostavno a tako direktno progvorio o stvarima koje tako dugo muče ovo društvo. Kojin film je utoliko probitačniji jer nam svoju priču donosi iz prve ruke, takoreći iz ličnog, gorkog iskustva. Treba dakle pre svega na Stado gledati iz perspektive sredovecnih ljudi, ljudi koji su u svojim kasnim četrdesetim i ranim pedesetim, ljudi za koje je kasno da beže a rano da se povuku, a takvih je u Srbiji ogroman broj! Recimo Vesna Trivalić tumači jednog od glavnih likova u Stadu, nikad je nisam video toliko otvorenu i ranjivu kao ovde. Obratite pažnju na scene gde joj je lice u krupnom kadru i tu postaje vidljivo koliko je ta žena - za koju ce masa ljudi reći da je predstavnik mlađe-srednje generacije - zapravo realno prilično ostarila. Isto i sa Cvijanovićem koji je prema pisanju tabloida pre nekog vremena zapravo lično preživeo ovo što se likovima dešava u filmu ... 

Dakle Stado je režiserski debi za jednog od najpoznatijih srpskih glumaca, Nikolu Koju (Mi nismo anđeli, Lepa sela lepo gore, Četvrti čovek, Parada). U filmu rađenom prema scenariju Nikole Romčevića, Nikola Kojo i Zoran Cvijanović (Oktoberfest, Poltron, Munje!, Mile protiv tranzicije) igraju više manje sami sebe, to jest Kolju i Cveju - pozorišne glumce koji su dobrano zašli u svoju šestu deceniju života. Iako su priznati i voljeni, oni se ne mire sa time da su dostigli vrhunac svoje glumačke karijere a o poslovnoj da ni ne govorimo. Jer ovi znameniti srpski glumci još uvek više-manje žive prilično jadnim životima, dele sudbinu ni goru ni bolju od sudbine svojih sugrađana koje samo lični obrazovni status uvodi u stratum srednje klase, dok je njihov materijalni status i dalje obeležen mizernim primanjima, kreditima i dugovima. Na ovom mestu ne mogu a da vam ne ukažem na ogroman je značaj jedne scene u Stadu koja se odvija na nekom seoskom groblju. Prisustvujemo sahrani velikog glumca Brlje. Dok jedan ožalošćeni dugo diktira sve moguće nagrade i odlikovanja koje je Brlja dobio u toku svoje glumačke karijere svi postajemo bolno svesni činjenice da su samo scenu-dve ranije glumci njegovog pozorišta na jedvite jade sakupili neke pare da se sahrana uopšte organizuje, i tako negde daleko od grada, negde u nekom selu u unutrašnjosti, ali ipak tako kako treba. Dakle Kolja i Cveja su nezadovoljni i teže nekom ubedljivijem životnom proboju - takvom koji bi ih pre svega obezbedio materijalno i zato se odlučuju da uđu u novi "projekat" - film to jest TV seriju (vidite kako je to u zadnje vreme sasvim prirodno postalo jedno te isto, čak i Stado će navodno jednog dana biti premontirano u mini seriju na TV Prva) prema novom i odličnom scenariju kojeg je Kolja otkrio. Treba im samo da nađu novac, to jest producenta. Kako to dakle biva u zadnih deceniju ili više, nalaze ga na komercijalnoj televiziji koja od njih traži samo pilot epizodu. I tako Kolja i Cveja zagrizu u projekat, uzmu kredit za snimanje pilot epizode i ... 

Tu počinju njihove muke, Kolja i Cveja upoznaju sve ono što bismo mogli nazvati uzrocima naše propasti - nesposobnost, korupcija, nepotizam, kronizam, klijentelizam, licemerje, upadanje u zamku banaka, kredita i hipoteka, pa sve do uplitanja u kolo sa političarima, kriminalcima i mafijom. U Stadu vidimo kako se Kolja i Cveja mire sa svime time i kako pristaju na sakakve kompromise i dilove, ali to može da ide samo donekle i na kraju dvojac svakako propada, dotakavši dno među statistima u sopstvenom projektu, TV seriji koju sada vodi nego drugi, neko podobniji i snalažljiviji. Stado je film koji ima jasnu poruku, ta poruka nije prijatna ali je iskrena. Nije ovo zemlja za svakoga od nas i uopšte se nemojte čuditi što vam u životu "ne ide". Ovaj sistem nije dizajniran da "ide" ljudima poput vas a to se vidi tako što pogledate oko sebe i vidite ljude kojima sve u životu "ide kako treba". Pogledajte o kakvim ljudima se tu radi i kašće vam se sve samo. Kolja i Cveja na kraju pale u Nemačku i za hleb zarađuju glumeći tu istu pozorišnu predstavu koju su glumili i na početku filma, ali je ovaj put igraju na nemačkom jeziku ... Poruka da iz ove države treba bežati je motiv koji se pojavljuje u mnogim domaćim filmovima ali to da odavde treba bežati glavom bez obzira, i to u bilo kojoj životnoj dobi da si, nikad nije bila prenesena tako uverljivo i tako ubedljivo kao što je to rečeno u Stadu, naročito poslednjom replikom u fimu: 
- Jeste li vi naši? 
- Nein! 

I to je ono što je tako dugo nedostajalo srpskim filmovima, a vraća se sa Kojinim filmom, kratke i ubitačne replike! U Stadu u većim ili manjim ulogama igraju i Vesna Trivalić (Vida), Nataša Ninković (Mila), Nikola Đuričko (Baki), Srđan Timarov (Trajko), Goran Šušljik (Goša), Branislav Trifunović (Glumac), Petar Strugar (Sava), Nebojša Ilić (veoma upečatljiv kao Sudski izvršitelj, njemu pripada genijalna replika - Obožavam da selim glumce, uvek bude neka drama), Marko Gvero (odličan kao Predsednik mesnog odbora) i Vojin Ćetković (pomalo načet ali slabo razrađen Mafijaš). Osim navedenih, u filmu imamo i nekoliko sjajnih i smehotresnih cameo pojava, koje ovaj put nećemo otkrivati, ne zato što bi ove time izgubile na svojoj jačini, nego zato što vas želimo naterati u bioskop! Pogledajte Stado!

Treći broj fanzina Black Syrup

Posle višegodišnje pauze svetlo dana je ugledao treći broj fanzina Black Syrup. Na 72 fotokopirane stranice fanzin donosi intervjue sa klutnim bendovima sa svih delova planete: Borghesia (Slovenia), Trobecove Krušne Peći (Croatia), Arma Agharta (ex Bruzgynai, Lithuania), Combineharvester (Switzerland),  P.S. Stamps Back (Greece), Kajkut (Austria), Pat Moriarity (USA) i LENZ (Italy). Osim navedenih intervjua, u novom broju fanzina Black Syrup možete pročitati i prilog Serbian off/out scene report. Urednik fanzina je Stevan Lenhart (poznat i kao član bendova Nastrom i Pamba) a naslovnu stranu fanzina je radio američki strip-autor Pat Moriarity. Fanzin je odštampan u limitiranom broju kopija, zato požurite sa nabavkom na:  blacksyrupzine@gmail.com.

Saturday, November 05, 2016

FILM: Jesen samuraja (2016)

Jedna od mojih prvih reakcija na Jesen samuraja je bila ta da izrazim svoju sreću što ovaj film najverovatnije neće postati jedan od onih kultnih i slavnih domaćih filmova, filmova čije replike filmofili znaju napamet a čiji se likovi pamte generacijama. Ukratko, bio sam sre§an jer jedan od likova sa kojima se u ovom filmu efektno tera šega se zove upravo Janko i baš taj lik - u jednom efektnom i veoma vulgarnom Vladičinom rantu  - postaje primer potpunog opozita ličnosti glavnog junaka Vladice. Zašto sam odmah posle gledanja zaključio da Jesen samuraja neće postati kultni film, film koji će se pamtiti generacijama? Pa iz jednostavnog razloga što Jesen samuraja nema za koga da postane kultno ostvarenje. Naprosto nema tog stratuma u generalnoj - a kamo li filmofilskoj - populaciji kojoj će ovaj film postati dovoljno bitan da zapamte replike, da sa fanovskim žarom prepričavaju i dočaravaju scene neprosevećenima u tom istom smislu u kojem ste baš vi možda jedva čekali da vam neko kaže da nije video film Mi nismo anđeli pa da mu onda u jednom dahu sunete sedam-osam replika koje znate naizust i u svako doba dana ili noći ... 

Dakle - ako mi dozvolite jednu proizvoljnu i veoma udaljenu digresiju - jedna od najgorih i najbesmislenijih pojava u političkom životu svake savremene demokratije jeste pojava tzv. "catch all partija" (u srpskohrvatskoj jezičkoj varijanti koristimo američki bukvalni prevod i naziv "partije velikog šatora"). To dakle je partija koja svoju političku borbu svodi na bezukusni populizam, koristeći strategiju dopadljivosti svim delovima postojećeg glasačkog tela. E sad, neko će reći da se ovde radi o partijama centra ali neće biti u pravu jer će za "partije velikog šatora" često sa jednakom žarom glasati i levičari i desničari, i bogati i siromašni, i konzervativci i liberali - svako iz svojih razloga, jer svako tu vidi ono što želi da vidi a ne vidi ono što ne želi da vidi. Radi se o partijama koje svojim glasačima prodaju političke magle, nejasne koncepte, opšta mesta, priče koje su bliske svakome jer su otvorene i svako u  njih može da učita ono šta mu odgovara. Poenta je u tome da se ove partije dopadaju svima, ali da kada pogledaš malo dublje ne postoji nijedan čvrst temelj te dopadljivosti - nijedno čvrsto uverenje, nikakav ozbiljan stav ili čvrsta namera. Zato ljudi kojima je stalo do politike i do njihovih uverenja gaje najdublji mogući prezir prema "catch all partijama", često čak i veći prezir nego prema partijama koje imaju suprotna uverenja od njihovih ...

Novi film režisera Danila Bećkovića i scenariste Dimitrija Vojnova - autorskog dvojca čije prvo zajedničko ostvarenje je bio film Mali Budo (2014) sa skoro pa istom glumačkom postavom kao i sada - je ostvarenje Jesen samuraja, film koji nije ljigav i populistički ali jeste na neki način "film velikog šatora", "catch all film", film koji se obraća svima pomalo ali nažalost nikome posebno. Jer ima tu svega - i karatea, i alkohola, i ljubavi, i seksa, i samurajske etike, i psovke i cigarete u svakom kadru. Dakle ima i tople ljudske priče i opasnog kriminala, ima i akcije i komedije, ima efektno koreografisanih scena borbi na karate turnirima ali i prikaza bedne dekadencije savremene srpske mladeži, ovaj film prikazuje urbanizovane živote ljudi u srpskoj provinciji (Bečej i Obrenovac) ali se stiče utisak da se stvari prikazuju većim i lepšim nego to stvarno jesu. Na kraju, sve to je provučeno i kroz stavljanje određenog akcenta na savremeno detinjstvo upoređeno sa detinjstvom generacija iza nas, kao i na uvek sveprisutnu želju za bekstvom odavde (negde daleko, u slučaju karatiste Vladice naravno u Japan). Sve ovo je dakle sklopljeno tako da se generalni proizvod dopadne baš svima - i verujem da će se kada stigne do televizijskih ekrana u vidu TV serije zaista i dopasti mnogima -  ali je rezulat svega to da film Jesen samuraja na kraju neće zadovoljiti one kojima su filmovi bitni i koji bi mu izgradili kultni status. Ljubiteljima karatea će naprosto biti premalo ozbiljnih karate scena, ljubiteljima akcije će biti premalo akcije, ljubiteljima krimića će taj deo zapleta biti isuviše plitak, onima koji će se posvetiti ljubavnom odnosu Vladice i Snežane tj. ljubiteljima tople ljudske priče će naprosto biti previše psovki i prostakluka da bi uživali u tom odnosu, a mlađim tinejdžerima (kojima bi zbog malog Vojkana ovaj film mogao biti veoma zanimljiv, čak bitan) će zbog svih tih sočnih psovki i prikaza Vladičime dekadencije u odgovornijim salama najverovatnije biti zabranjen ulaz na projekciju. I sad, stižemo do sulude situacije da si hteo da se dopadneš svima a na kraju ...

Ono što je najtužnije u Jeseni samuraja je to što se ovde radi o filmu koji na nivou ideje tj. scenarija zaista jeste pun potencijala da iskreno i direktno kaže mnogo toga istinitog o savremenom društvu u kojem živimo, da prenese duh vremena na filmsko platno (uzmimo recimo samo genijalnost scene kada Vladica izlazi u grad, ulazi u kafanu u kojoj na ulazu piše da je pivo na akciji "samo" 150 dinara i on tu nakratko preračunava i shvata da neće imati dovoljno para, pa odlazi do radnje, uzima dvolitarsko "krme" Jelena i odlazi da sam pije u parku. Ili genijalna lucidnost naziva dečjeg karate turnira "Đuro Strugar Ronin", to je sitna besmislica - lokalni kriminalac, ljubitelj karatea, najverovatnije ubijen u nekom od nedavnih ratova ili u nekom krimi-obračunu, dobija svoj karate turnir - ali takve male i besmislene stvari ostaju u glavi jer su nekako istinite i "deluju") ali nakon što prvo izgradi svoje adute tako da zaista ima nade da ovaj film bude "svetski" on ih onda - iz želje da se zadovolji savremena publika i postignu potrebne brojke prodatih ulaznica valjda - sahrani u svo ovo srbijansko tj. ex-YU blato i mulj. Dakle od samog početka imamo scene koje bez ikakve potrebe postaju problematične - recimo providna i glupo politilki korektna scena u kojoj Vladica biva diskvalifikovan sa karate turnira i traži da se neke stvari gurnu pod tepih ali mu sudija kaže da "su ta vremena prošla", kao da je Srbija danas pravna država u kojoj se čak ni u sportu izgredi više ne tolerišu, pa čak ni poznatim i poštovanim imenima. Ili sav taj prikaz srpske provincije - želja autora za time da se konačno malo izađe iz Beograda jeste veoma pohvalna - kao urbanizovane, prepune ljudi i života, dovoljno bogate da je u njoj i kriminal ozbiljan i čak povezan sa policijom, naprosto je neuverljiv i glup za sve nas koji u toj - u svakom pogledu devastiranoj, poseljačenoj, duhovno polumrtvoj - provinciji živimo. Dakle mnogo dobrih - pa čak i zahtevnih, recimo dobro koreografisane scene borbi - ideja i scena je ovde protraćeno i upropašćeno zbog težnje da se film dopadne svima. Da su - recimo - samo eliminisali svu tu gomiletinu psovki, ovaj film je mogao da postane veoma bitan klincima i mlađim tinejdžerima. Da su malo bolje promislili odnos Vladice i Snežane (ko je ona, kako može da živi, izdržava dete, vozi lepa kola, ... bez da nešto radi, a ne radi niša jer nam to i sama kaže) mogli su da imaju jednu lepu, iskrenu i zaista toplu ljudsku priču (koliki je u Srbiji procenat raspalih porodica i samohranih majki danas, sigurno je odavno dvocifren), da su malo ozbiljnije ušli u priču sa karateom i (polu)ilegalnim borilačkim turnirima po Srbiji imali bi jedan od prvih srpskih filmova te vrste i uzgred bi opravdali sve te priče o Strugarovoj fizičkoj transformaciji ...

Ipak, Jesen samuraja nije loš film, čak bih rekao da se radi o dobrom filmu - kada sam išao kući iz bioskopa razmišljao sam da bi cela slika sigurno bila mnogo lepša da je današnja srpska filmska produkcija bar deset puta veća - ali kada malo bolje razmislim o svemu, vidim koliki je potencijal tu postojao pa se u poređenju sa time finalni proizvod čini neozbiljnim. Dakle radi se o ozbiljno propuštenoj prilici, u želji da se zadovolje svi i namaknu brojke prodatih ulaznica, autori su izgubili viziju i isporučili film koji je tek naznaka onoga što je mogao da postane da je bilo malo više hrabrosti a mnogo, mnogo, manje kaluklacija. Dakle posvećenost i fizička transfromacija Petra Strugara, kao i iznenađujuće prijatan seksipil Hristine Popović (koja je i ovde odlična ali je prosto dosad nismo poznavali kao glumicu tog tipa) su na kraju ispali pomalo proćerdani. Pohvalio bih upečatljiv saundtrek - inspirisan synthpopom osamdesetih - Marka Kona a drago mi je i to što mogu da istaknem da je u ovom filmu iznenađujuće sveden ali veoma dobar Nikola Kojo u ulozi Vladičinog oca. Srpska kinematografija jeste u krizi, kažu da se pravljenje filmova za bioskope ne isplati bez ozbiljnih kalkulacija i saradnje sa medijima, sponzorima, fondovima, pa čak i prikazivačima. I tako, na žalost nas filmofila, baš na primeru filma Jesen samuraja vidimo da je rezultat ove krize to što možemo polako da zaboravimo na pojavu nekih novih kultnih domaćih filmova. A bez njih, klinci koji zalutaju u bioskop će postajati filmofili vezani isključivo za stranu produkciju a za par generacija možemo da očekujemo samo potpuno odumiranje srpske kinematografije. I zato je film Jesen samuraja bio toliko bitan ...  Imaju li srpski filmmejkeri više prava na ovakve greške? Jasno je da nemaju.